За Живадинку Јовановић из Варварина живот је стао 30. маја 1999. године. Тада су бомбе на варваринском мосту убиле њеног сина Милана Савића. Имао је само 24 године. Није стигао да се ожени, скући и мајци донесе још неку радост.
– Била сам на пијаци тог проклетог дана, кренула полако да се враћам кући када је пукла прва бомба – сведочи за „Новости“ Живадинка. – Сакрила сам се иза дрвета док не прође. Нисам ни видела Милана да креће према мосту. А он је, добричина, кренуо да помогне другима.
Из комшилука су стигле црне вести. Сина је мајка сахранила на Новом гробљу у Варварину. Да је барем жив и далеко, каже Живадинка, можда би га чула, па би јој било лакше.
– Овако, нит га видим, нит га чујем – прича кроз сузе ожалошћена мајка. – Сузама квасим старе фотографије. Идем му на гроб, па се тамо поново исплачем, утешим, разговарам. Најтеже је када падне ноћ.
Погинули младић остао је са само 13 месеци без оца. Имао је млађег брата Милоша, који је, прича мајка, Богу хвала, ожењен и има две девојчице. Они су јој утеха.
– А био је мој Милан прави весељак, добар друг, стално су га звали у друштво, играо је фудбал, кошарку… – присећа се Живадинка. – Почео је да ради одмах после школи. Нисмо имали много и то је знао. Поправљао је дугмад на електричним шпоретима, ту у Доњем Катуну. Хтео је да се ожени чим направи кућу, јер наша је стара и има само два одељења.
Сваког пролећа Варварин је завијен у црно. Пројектили НАТО усмртили су 10 цивила и тешко ранили 17. Како би свет чуо праву истину о трагедији на мосту, 2001. су поднели тужбу. Уставни суд Немачке, међутим, дефинитивно је пре две године одбацио тужбу за накнаду штете.
– Сав новац сам хтела да дам у добротворне сврхе, јер не можеш ти да наплатиш живот свог детета – каже мајка. – Хтели смо да сви знају да жртве нису без имена.
Имена десеторо погинулих у Варварину добро знају: Тола Апостоловић, Зоран Маринковић, Стојан Ристић, Миливоје Ћирић, Драгослав Терзић, Војкан Станковић, Ружица Симоновић, Ратобор Симоновић, Милан Савић и Сања Миленковић, која је имала само 15 година.