М. Ковић, М. Ђурковић, А. Раковић: Да ли је неискорењиво русофилство Срба разлог што Запад форсира албански фактор

ИСКРА на Фејсбуку

Надежда Петровић, Грачаница (1913)

Не треба исхитреним симетријама са светогорским решењем давати аргументе албанским сепаратистима, упозорио Александар Раковић

Преглед места Косова и Метохије у међународним односима – од оног које је заузимало у решавању источног питања до Првог светског рата и касније – недвосмислено говори о томе да су око парчета овог тла кроз историју велике силе водиле беспоштедну борбу. У којој мери се то променило, да ли је косовско питање још увек еминентно политичко питање великих сила иза којих се назире бојазан од Русије, колики је простор био остављен српском чиниоцу у процесу реинтеграције, те уколико би до поделе дошло, зашто се предложен атонски модел сматра погубним. О овим питањима на шестом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“ говорили су др Милош Ковић, др Миша Ђурковић и др Александар Раковић.

Сузбијање руског фактора

Косово и Метохија еминентно је питање међународних односа, иако се о њему ретко говори на начин који подразумeва да његово решење диктира однос светских снага. Оваква поставка крије латентну претњу да би у перспективи ово питање могло да се решава на међународној конференцији о КиМ чиме би се оно истргло из руку српског народа и предало у руке великих сила. Када су Косово и Метохија постали питање међународних односа и односа снага између великих сила?

По мишљењу историчара Милоша Ковића преломни тренутак новог ишчитавања значаја Косова и Метохије, односно Старе Србије био је Берлински конгрес 1878. Томе у прилог говоре писма која Бенџамину Дизраелију и Оту фон Бизмарку у време одржавања конгреса стижу из Призрена и Скадра.

„Призренско писмо упутили су муслимани тражећи аутономију, а скадарско католици захтевајући независност од Османског царства. Ова питања нису инспирисале велике силе. Тек касније Дизраели пише краљици да би можда требало размислити о томе да Албанци, као народ чија је већина антируски оријентисана, постану ослонац Велике Британије на Балкану.

Те његове речи звуче као нека врста пророчанства које ће доћи. У периоду од 1878. до 1912. питање ко ће владати Косовом и Метохијом – Албанци или Срби – улази у сферу интересовања великих сила. Ово је уједно и питање сукоба два национализма – српског националног покрета, који је утемељен у вековима пре модерне егзистенције, и албанског покрета, који је у стварању и у којем тек у наредним деценијама долази до изражаја пресудан утицај спољног фактора. Од утицаја спољног фактора, пре свих Хабзбуршке монархије, није изузет ни српски национални покрет, посебно у време Вука и Доситеја, када долази до идентитетског инжењеринга међу Србима како би се одвојили од Руса и приближили средњоевропском културном хрватском кругу, и с друге стране утицаја Русије који је верски, културни и политички. Но ни тада, 1878, па све до 1912. не говоримо о косовском питању већ питању Старе Србије и Македоније које је и те како међународно.“

Подсећајући на чињеницу да су велике силе биле укључене у националне покрете балканских народа од њихових почетака, Ковић истиче да се у њима тешко може раздвојити унутрашња динамика, заснована на предањима, традицији, друштвеним кретањима, од спољног фактора који по правилу покушава да балканске националисте искористи за своје циљеве.

„Иза албанског национализма у настанку уочљив је утицај Британије. На почетку стварања Призренске лиге видимо да су неки британски конзули прилично активни, али ту је кључна Турска, која користи албанску лигу како би се супротставила Србима у српској и црногорској држави. Утицај Аустроугарске на католичке Албанце је дугорочан, а у првој половини 19. века уочљиве су и везе које се успостављају између Хрвата и католика Албанаца на северу. О томе сведоче путописи, контакти, нарочито активности фрањеваца. Стварање албанске нације било је незамисливо без Хабзбуршке монархије, односно Рима и Ватикана. Управо је Аустроугарска кључни фактор у инренационализацији питања Метохије и Косова негде од 1896. када она поставља питање стварања албанске државе. Интересантно да је и гроф Николај Игњатијев, руски амбасадор у Цариграду, творац Санстефанске Бугарске, у време велике источне кризе рачунао на Албанце више него на Грке, у успостављању једне врсте осовине балканских народа која би била ослоњена на Русију и која би у једном тренутку могла да сруши турску власт.“

Када се Албанија делила

Питање које 1912. долази на дневни ред српске спољне политике, али и политике великих сила је – албанско питање. Након царинског рата у Београду су, истиче Милош Ковић, процењивали да би излазак на море био кључно значајан у борби Србије за одбрану економске и политичке независности. На краља Николу се, после Бомбашке афере и његових разрачунавања са „агентима Београда“, више није могло рачунати. Зато је један од најпресуднијих ратних циљева Србије 1912. био излазак на море у северној Албанији.

„Српске елите показују спремност да интегришу нове масе албанског становништва. То је нешто што је тешко разумљиво из наше перспективе. Питање поделе Албаније је замало могло да изазове Први светски рат и то су биле најопасније кризе пре 1914.“

Српски комонвелт

Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питања узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана, те у којој мери идеја о разграничењу јесте пут ка његовој реализацији?

Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, сматра да идеја о разграничењу, изузев код једног дела енглеске елите која истрајава на томе да се на било који начин Цвијићева врата предају Албанцима, готово не постоји. Једина легитимна, морална, међународноправно оправдана и по његовом мишљењу реална позиција Србије је да по слову Резолуције 1244 тражи пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије са свим његовим грађанима.

„Оно што ми дуго радимо, покушавамо да формулишемо јесте идеја да Србија направи модерну националну државу. По мом дубоком убеђењу нама то никада неће дозволити. Покојни Добрица Ћосић је маштао о томе, да се разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно можемо да знамо где је и шта је наше. Одговорно тврдим, то нама никада неће дозволити – не само наши западни пријатељи него и друге империје које делују на овим просторима. Зато би требало размишљати у категорији српског комонвелта.

За разлику од националне државе која је прецизно дефинисана, комонвелт је нешто што флуктуира – има границе које су мање-више отворене и има оно што је битно а то је идентитет који се развија на неколико нивоа. У том смислу део српског корпуса на неки начин данас чине и Власи, делови Македонаца или муслимана који су свесни свог словенског порекла, чак и корпус везан за Хрвате. Прича се враћа на тезу Балкан балканским народима. Београд је и даље магнет за највећи део омладине на Балкану. Ово је правац за размишљање како ми можемо да користимо наше потенцијале и нашим комшијама понудимо модел где би они видели себе укључене у ту ширу заједницу. Јер борба за то где су нам границе и како живимо са људима око нас остаје једна од кључних детерминанти у будућности.“

Стварање комонвелта без јасно исцртаних граница, а који би подразумевао суживот с другим народима, историчар Александар Раковић сматра илузорним јер Срби већ имају слично искуство које не говори у прилог томе да је рекапитулација идеје Балкан балканским народима могућа.

„Показало се да колико год да су Србија и српски народ пружали руку другима, да је та рука уједана. То је очигледно у Црној Гори данас. Исти случај је у Хрватској, па и с Албанцима. Када је реч о Косову и Метохији, верујем да реинтеграција не може да се догоди мирним путем, посебно не у догледној, али ни у оној даљој будућности. Али свака земља има могућност да изврши реинтеграцију на легитиман начин па и ослобађањем своје територије која је окупирана. С тим у вези Република Србија има право да у неком периоду, када се за то укажу међународне околности, поврати на сваки начин суверенитет на Косову и Метохији, а ако је то потребно и војном, пошто је то унутрашње питање, па и полицијском силом…“

Исхитрене симетрије

Поред Хиландара крајем 15. века српски манастири на Светој Гори били су и Дохијар, Григоријат, Свети Павле и Дионисијат. Пошто су, подсећа Александар Раковић, временом ова четири манастира остала без присуства српских монаха, њих су преузели грчки калуђери.

„Не треба исхитреним симетријама са светогорским решењем давати аргументе албанским сепаратистима да би у случају нових ломова могли да преузму српске цркве и манастире на Косову и Метохији а при томе се позову на ’светогорски модел’. Они би то једва дочекали. Посебно када је реч о римокатоличкој јерархији на Косову и Метохији, која делује са екстремних албанских позиција, а већ је много пута давала до знања како жели да преузме српске средњовековне светиње.“

Замка светогорског модела

Када је пак реч о разграничењу, Раковић истиче да је порука била вербална и да ми о њој готово ништа не знамо, нити постоји документ који би објаснио на који начин би „две стране“ требало да се разграниче на Косову и Метохији.

„Ми нисмо видели тај предлог. О том питању покренут је унутрашњи дијалог и гласови, 95 од 99, били су да треба сачекати бољи тренутак. Ако се добро сећам, идеју физичког разграничења српске и албанске заједнице изнео је министар Ивица Дачић, а затим и предложио решавање положаја српских монашких заједница на Косову и Метохији ’према светогорском моделу’. Он није јасно прецизирао да ли монашке заједнице треба организовати ’према светогорском моделу’ у односу на Републику Србију или у односу на администрацију албанских сепаратиста на Косову и Метохији или у односу и на једне и на друге.“

Већ је из те нејасноће уочљиво колико је компликовано решити поменуто питање „према светогорском моделу“. Раковић истиче да је Света Гора територијална аутономија у оквиру Грчке, под канонском надлежношћу васељенског патријарха у Цариграду.

„Светогорски калуђери чином монашења постају грчки држављани. За улазак на Свету Гору је потребна виза. Света Гора има своју управу – Протат – а за комуникацију са њом је надлежан министар спољних послова Грчке. За безбедност Свете Горе надлежно је Министарство унутрашњих послова Грчке. Света Гора се у целости налази у окружењу православног становништва.“

Када је реч о предлогу министра Дачића да се положај српских цркава и манастира реши према моделу аутономије Свете Горе, управо је очигледно да се ништа из светогорског модела не може применити на српске светиње на Косову и Метохији.

„Није могуће остварити територијалну аутономију за српске цркве и манастире јер међусобно нису груписани, чак нису ни близу, и између њих не постоји физичка комуникација осим уобичајене мреже путева која пресеца простор насељен махом Албанцима муслиманске вероисповести. Дакле, није могуће територијалном аутономијом повезати Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Високе Дечане и Пећку патријаршију нити остале цркве и манастире. Нити је могуће механички конструисати такву територијалну аутономију на читавом простору Косова и Метохије будући да ни Српска православна црква није простор јужне српске покрајине учинила јединственом епархијом у садашњим административним границама. Наиме, Епархија рашко-призренска поред простора Косова и Метохије заузима и јужне делове Старе Рашке, а српски патријарх у Београду, као архиепископ пећки, има право ставропигије над манастиром Пећка патријаршија и манастиром Будисавци. Даље, од 2013. упражњено је место викарног епископа хвостанског, а од 2014. упражњено је и место викарног епископа липљанског који обојица владичанске дужности могу обављати на Косову и Метохији. Поред тога, митрополит црногорско-приморски у титули носи и звање егзарха, односно чувара Пећког трона иако данас нема надлежност над деловима Метохије како је било некада.“

Раковић закључује да не треба журити са решењем косовско-метохијског питања у целини.

Прилике, сложили су се учесници скупа, биће повољније него што су данас, а знатно повољније него пре двадесетак година.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 1. 2020)

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.