М. БАЗДУЉ: Од Апела 88 до Апела 29

У петак 20. новембра, у дневном листу Данас, преко целе једне странице указао се плаћени оглас чију би жанровску природу било тешко дефинисати. Он нема наслов, мада у горњем десном углу, на месту где би могао да стоји наслов, пише, већим словима у односу на остатак текста, „Ми, грађанке и грађани”. Да је реч о песми, то бисмо могли звати и насловом, но шта год да представља наведени текст, он песма није и не може бити, због оскудне писмености и вишка бесмислених бирократских фраза. (Занимљиво би било устврдити и зашто пише „грађанке и грађани”, а не „грађани и грађанке”, пошто је потоње логичније и према абецедном и према азбучном реду; ови овде „грађанке и грађани” очито мисле да је политички коректно да „даме имају предност”, што је много ближе идејама ситнобуржоаског патријархата него стварном смислу равноправности полова, но то је овде најмањи проблем.)

Ови „грађанке и грађани” у првој реченици „указују на деструктивну медијску улогу у нашем друштву”, мада, по свему судећи, мисле на деструктивну улогу медија, али њихову неписменост смо већ потенцирали. Онда позивају да ЕУ и ОЕБС слободним медијима уделе неки новац. Циљ је, између осталог, да се подржи „владавина залона”. Из контекста се чини да мисле на „владавину закона”, али пошто не пише „закон” него „залон”, можда ипак мисле на Залона Томпсона, британског певача и продуцента, који је, између осталог, познат по певању пратећих вокала за Ејми Вајнхаус. Индикативна је ова фројдовска омашка, пошто им се ваљда допада господиново презиме.

Углавном, људи плаћају оглас да би се огребали за неке паре, трубећи успут већ препознатљиве фразе и слогане („поштовање људских слобода и права”, „почетак трагичних 1990-их”, „вредности европске цивилизације”, и тако даље, и томе слично). Занимљивији од садржаја је списак потписника. Укупно их је двадесет и девет. Барем трећина, ако не и скоро половина њих, нити има српско држављанство нити пребивалиште у Србији, нити активно партиципирају у српској јавном простору, па се поставља питање о којем то „нашем друштву” они говоре. С друге стране, на остатку списка имамо угледне српске адвокате, карикатуристе, универзитетске професоре, писце, историчаре, новинаре (Александар Оленик, Никола Самарџић, Предраг Кораксић, Светислав Басара, Соња Бисерко, Миливој Бешлин, Томислав Марковић, Мијат Лакићевић) и можда још понеког сродног им јавног радника. Већини њих, ако већ не и свима, нешто је, међутим, заједничко: потписали су пре неколико месеци ноторни „Апел 88” с циљем подршке Милу Ђукановићу и његовом ДПС-у.

Много брзо се 88 срозало на 29. Таква је ово географија: овде и више него другде, свет воли (једино) победнике. Мило Ђукановић је очито на силазној путањи, упркос свим међусобним несугласицама унутар коалиција које су га победиле, па његови абоненти траже, ево, нове покровитеље. У том је смислу индикативно да се они у поменутом огласу готово подједнако ограђују и од Александра Вучића и од његове опозиције. Та тенденција није скривена и очигледна је на неколико места.

Отуд је помало изненађујуће да се један од потписника већ дан касније оградио од целе приче. Овако се читаоцима листа Данас, у којем је објављен поменути оглас, сутрадан обратио карикатуриста Предраг Кораксић: „Поштовани читаоци Данаса, стављајући свој потпис на текст иницијативе да ЕУ и ОЕБС обезбеде финансијску подршку слободи медија у Србији, није ми био циљ да осудим или да на било који начин обезвредим политичко деловање демократске опозиције у Србији у борби против режима Александра Вучића, напротив. У оној мери колико неки медији крше основе новинарског професионалног и чињеничног извештавања, у толикој мери мој потпис стоји на овом прогласу, а сам чин подршке иницијативи не подлеже произвољним и манипулативним тумачењима која му се приписују.”

Судећи по овом демантију, рекло би се да Кораксић пре објављивања и није прочитао текст огласа који је потписао. Није то претерано необично, људи су склони да априорно верују својим пријатељима и да иду с њима „и у гору и у воду”, како се то каже. Ово је, међутим, јако далеко од оног Ђукановићевог легендарног „одласка у шуму”. Скраћени „Апел 88” поручује: „Готово сви водећи медији у овом тренутку промовишу деструктивне руске утицаје који се остварују новим покушајима институционалног и културног разарања српског друштва и дестабилизације западног Балкана”. Кључне речи целог огласа су, наравно, „деструктивни руски утицаји”; а скраћени апелаши у жаркој жељи да је велика геополитичка промена на помолу само желе да имају црно на бело како су први стали у ред пред новим (или новим-старим?) господаром.