Лупио шамар Черчилу, вукао Пашића за браду: Ко је био чувени војвода Војислав Танкосић

Српски војвода око чијег имена се плету легенде: Човек од кога је дрхтао бечки двор

Да је Черчил заиста “попио” шамар од неког Србина, нема сумње да би то био војник који се још као дечак, после очевих батина зарекао да ће свакога ко на њега дигне руку казнити, а ко је од њега јачи- убити. Била би то, у очима храброг војводе Војислава Танкосића рођеног баш на данашњи дан, пригодна казна за неког ко клевеће Србију, па тако и не чуди што се управо око његовог имена исплела легенда по којој је тада млади британски новинар, а касније премијер, од њега у сред Кнез Михаилове добио “по њушки”.

Прича, наиме, каже да се Танкосићу никако нису допали Черчилови текстови о Србима, па се тако једном заклео да ће му, ако га се дочепа, све клевете наплатити.

А онда се једног дана, као британски премијер, на паузи током путовања Оријент експресом, одморио у кафани “Грчка краљица”. Није био лењ херој наше приче, и одмах се упутио у потрагу за тим лајавцем, да би га затим добро опсовао, ишамарао и запретио му да ће “главом одговарати” напише ли опет нешто лоше о Србима. Зато је, Черчил, наводно и замрзео Србе, а нарочито Равногорце, па током Другог светског рата подржао Тита.

Легенда о овом “блиском” сусрету српског војсковође и будућег британског премијера, остала је, ипак – само легенда. Јер Черчил, према историчарима, те, 1910. године, када се овај сукоб наводно десио – није ни био у Београду.

Но, не би народ ово приписао неком ко се својим јунаштвом није истакао. А такав је управо био мајор Танкосић, пореклом из села Рукладе, између Уба и Лајковца.

Глас о њему прочуо се још за време Мајског преврата, када је био један од оснивача “Црне руке” и командир вода који је стрељао Луњевице, браћу краљице Драге Обреновић.

Под династијом Карађорђевића 1904. године отпочиње двогодишње герилско војевање на подручју Старе Србије, а затим након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, октобра 1908. Танкосић почиње да регрутује добровољце за предстојећи рат и тако долази у фокус Аустрије и Мађарске.

А затим се прославио као војвода комитских одреда који je, како неки тврде, започео Први балкански рат, не чекајући команду ударивши непријатеља. Због тога је унапређен у мајора и одликован Карађорђевом звездом.

Бурни али кратки живот Воје Танкосића обележила је и његова улога у Сарајевском атентату. Он је, наиме,  Гаврилу Принципу, Недељку Чабриновићу и Трифку Грабежу у Београду набавио оружје, обучавао их у руковању њиме и обезбедио им везе за прелазак у Босну.

Воја Танкосић заправо, не само да је организовао обуку већ је и учествовао у њој и то носећи покретну мету дуж рова, док су они учили да пуцају.

Зато и не чуди што је управо захтев за његовим хапшењем био део Аустроугарског ултиматума, нити чуди што неки медији о њему пишу као о човеку од кога је дрхтао Бечки двор.

Танкосић је, према неким сведочењима био и васпитач синова краља Петра, али се то наводно неславно завршило, након што је војник принцу Ђорђу чупао уши. Други пак тврде да је млади краљевић понизио Танкосића пред војницима, па му је он заказао двобој, да би му се, иако од тог двобоја ништа није било, на крају осветио – песницом у чело.

Причало се да није зазирао ни од кога, па је тако, Николу Пашића наводно вукао за браду и претио му да ће му пребити прсте, буде ли руке и даље завлачио у државну касу.

Саборци су о њему говорили да је у свему био први, осим у повлачењу, а наводно је једна од његових реченица са бојног поља: “Напред за мном, ко хоће да погине”.

Војислав Танкосић погинуо је на бојном пољу у својој 35. години, након што га је погодио шрапнел, а, према неким сведочењима су му последње речи биле Његошев цитат: “Не бојим се вражјег окота, нека га је ко на гори листа”.

Након заузимања Трстеника, окупатор је у жељи да угуши сећање на храброг војника, ексхумирао његово тело, да би, затим аустроугарска штампа тријумфално известила да је он заиста мртав.

Четири године након завршетка Великог рата, 8. октобра 1922, његово тело пренето је на београдско Ново гробље и сахрањено уз војне почасти.

“Венац бесмртне славе, српска ти вила плете, над твојим гробом, Војо, комитске плачу чете”, запис је на његовом гробу.