То је поручио професор Филолошког факултета Мило Ломпар на шестом округлом столу из циклуса под називом „Реинтеграција или разграничење — разговори о будућности Косова и Метохије“ одржаном у Свечаној сали Машинског факултета у Београду у организацији историчара Милоша Ковића, геополитичара Миломира Степића и филозофа Часлава Копривице. Овај пут нагласак је био на културно-идентитетским аспектима косовскометохијске кризе, а поред Ломпара говорили су и редитељ Емир Кустурица и Митра Рељић, професорка Филозофског факултета Приштинског универзитета са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Косово је мит српске културе

Према Ломпаревим речима, косовске теме могу се посматрати на различите начине. Политички вид подразумева одлуке политичара и оне су најчешће вођене захтевима који одређују њихову интересну и вредносну зону.

Историјски вид открива да примарни политички импулси добијају друго значење и оквир унутар којег мењају карактер, док је трећи вид посматрања косовског питања митски. Косовско питање постало је митска тема српске културе, обликујући једну од тежишних тачака српског колективног саморазумевања.

„Косовска тема у том колоплету дејстава најширег значења обележила је интегралистичка свест у културолошком смислу, којој можемо захвалити на чињеници да готово на свим тачкама на којима је допирала српска колективна свест имамо управо убележено, као ожиљак и као камен, косовски мотив“, каже Ломпар.

На тај начин формирана је структура мишљења која је обезбедила постепено обнављање државне и политичке свести. Према Ломпаревом мишљењу, уколико се напусти митски оквир косовске традиције, промениће се и идентитет српског народа.

Српски народ се не суочава са титоизмом

Емир Кустурица је прочитао фрагменте из своје нове књиге, која би ускоро требало да се нађе пред читаоцима, а чији је радни наслов „Наша ствар“. Одломци које је прочитао, како истиче, посредно се односе на Косово и Метохију, а непосредно на импресије са доделе Нобелове награде аустријском писцу Петеру Хандкеу.

„Када би неко питао зашто Петер није поверовао онима који мисле и верују да Сунце излази на Западу, и тако постао Нобелов лауреат пре двадесет година, било би исто као и тражити реконструкцију нечијег карактера, промену његове природе, али и друкчије виђење онога што смо у друштву спектакла погрешно научили навикнути на отпад који пред нашим очима имитира велику цивилизацију. Петер Хандке је супериорни представник западне цивилизације. Тамо има више непоткупљивих него на Истоку, док Хандкеа још једино може да поткупи она споменута реч коју је убацио у текст, уместо оне друге. Само пишчево сећање открива тајну колико је он речи у седамдесет и више књига морао да промени како би успео да примири своје противречне мисли и плаховиту ћуд“, објашњава Кустурица.

Према Кустуричином мишљењу, српски народ не може да изађе из стега док се не суочи са титоизмом. Ако хоћете да уђете у сукоб са влашћу, најгоре што можете да урадите је да им дирате у Тита, напомиње он. Целокупна историјска традиција српског народа анестезирана је праксом титоизма и све што српски народ данас трпи је последица нерашчишћених рачуна са титоизмом.

Реинтеграција значи очување идентитетске вертикале, док разграничење значи неповратан заборав — избор страха, ропства и заборављања себе, сматра професорка Рељић.