ЉУБАН КАРАН: Матрикс Србија

Зашто обавештајне службе НАТО прислушкују државни врх Србије, и како смо дошли у ситуацију да незаконито прислушкивање више није афера?

Вест да су наши контраобавештајци разоткрили операцију обавештајних служби НАТО под кодним називом „Матрикс-2“ никога у Србији више не изненађује. Требало би много више да нас забрине чињеница што су овога пута мете прислушкивања све личности из државног врха Србије – председник државе, председник владе, сви министри и ко зна ко све од других државних органа. Вест није деловала бомбастично иако је било сасвим логично да постане афера коју ће јавност са пажњом пратити до потпуног разјашњавања сврхе и коначног циља ове криминалне активности. Ни сами политичари који су мета прислушкивања томе не придају посебну пажњу – нема чак ни политичке осуде, а за протестне ноте и евентуална протеривања дипломата ако су били укључени у недозвољене активности или нема довољно доказа или нема жеље да се додатно нарушавају односи с водећим државама алијансе.

МАСОВНО ПРИСЛУШКИВАЊЕ

Превагнуо је општи став – ако и прислушкују, па шта, а кога то данас не прислушкују? Испада да је прислушкивање нешто што се може разумети, па и толерисати, чак и када су у питању личности из државног врха. Такво мишљење се формирало широм света након познате терористичке акције Ал Каиде у САД, када су америчке обавештајне службе, у недостатку правих информација и квалитетних обавештајаца, кренуле у масовна прислушкивања по свету, па и по европским државама. Радило се о десетинама хиљада насумце изабраних људи путем специјалних софтвера, а то су звали „прислушкивање без индиција“. У страху да се сличне акције не понове све је било дозвољено и више се нису обазирали на законитост, приватност, људска права нити на суверенитет обавештајно нападнутих држава. За такве акције Американаца европске службе показале су велико разумевање. Не само да их нису спречавали него су им помагали и стварали објективне услове да то могу чинити у њиховим земљама. Наметнуто је мишљење да Американци највише знају о тероризму и да је све то корисно и за друге државе са становишта раног упозорења на конкретну опасност.

Американци су врло брзо тако лежеран и неопрезан став злоупотребили јер се нису задржали само на прислушкивању центара и група из којих се могу очекивати терористичке акције, него су кренули да прислушкују важне личности у појединим државама које немају баш никакве везе са тероризмом. Тако су избијале велике афере прислушкивања државника, као што се то догодило у Немачкој када су прислушкивали канцеларку Ангелу Меркел. Ако се већ нису могле супротставити велике европске државе, мале поданичке обавештајне службе нису смеле ни да помисле да буду препрека обавештајним интересима САД и НАТО.
И у мањим државама избијале су велике афере прислушкивања. На пример, Македонија је доживела потпуну дестабилизацију и суноврат управо због афере прислушкивања. Власт је оптужена да је прислушкивала опозицију а да у ствари никада није утврђено ко је стварно Зорану Заеву дао транскрипте његових пресретнутих разговора. Јер, права је истина да се на Балкану више не зна ко кога прислушкује и ко је коме партнер у обавештајном продору према важним личностима.

РЕГИОНАЛНА САРАДЊА

Велике западне обавештајне службе поједине операције према Србији планирају у сарадњи са неком од вазалских служби у нашем окружењу. На пример, недавно је откривено да обавештајна служба БиХ (ОБА) ствара услове британској МИ-6 да прислушкује водеће личности Републике Српске и Србије. Број откривених случајева показује да наш безбедносни систем поново добро функционише у контраобавештајном смислу. Међутим, због поданичког става неких бивших влада које нису смеле ни да помисле да се супротставе водећим државама НАТО, и ми у Србији дошли смо до апсурда да се на незаконито прислушкивање неадекватно реагује, као да је то прихватљива и безазлена ствар.

ЈЕДНОСТРУКА ПОЛИТИКА

Какву корист имају обавештајне службе НАТО од тајних операција прислушкивања ако је већ сваки политичар у нашем државном врху упозорен и инструиран?
Наш министар иностраних послова Ивица Дачић каже „знамо да нас прислушкују“, али се не узбуђује због тога, нити подацима до којих су дошли наши контраобавештајци придаје велику важност. Како каже, „немамо ми шта да кријемо јер Србија не води двоструку политику“. Можда први човек наше дипломатије намерно избегава аферу јер некада се већа дипломатска корист може извући предочавањем компромитујућих доказа и „трговином“ у незваничним дипломатским контактима (иако се никаква корист не види јер притисци на Србију јачају). Закључити да је циљ прислушкивања ограничен на проверу правог политичког расположења српског врха је погрешно, јер је циљ засигурно много радикалнији.

Наши безбедњаци урадили су велики и важан посао тиме што су поуздано утврдили да се важни српски политичари прислушкују, након чега су их упозорили и инструирали да што мање о поверљивим стварима разговарају телефоном. Међутим, тиме опасност по Србију није отклоњена. Поред тога, наши највиши функционери упозорени су да о поверљивим стварима што мање разговарају ван просторија које су посебно обезбеђене у противприслушном смислу. Ако се ванредно сугерише опрез и разговор у посебно заштићеном простору, да ли то значи да су неке службене просторије у којима су вођени важни разговори већ прислушкиване? То је већ далеко већи степен опасности од прислушкивања телефона, али је добра ствар што се она поуздано и брзо може елиминисати од стране техничких екипа професионалаца.

МЕРЕ ЗАШТИТЕ

У оваквим случајевима служба безбедности врши процену каква је штета већ нанесена до тренутка откривања операције „Матрикс-2“, али то на највишем државном нивоу није реално очекивати, него ће највероватније свака личност сама процењивати чега су се стране службе могле дочепати. Лако је рећи да се поверљиви разговори не воде телефоном, али тако нешто реализовати у пракси у данашње време веома је тешко. Политичке и пословне активности функционера захтевају кретање и динамику, не само по нашој земљи него широм света, а темпо редовних активности, поготово ако има ванредних догађаја, захтева тренутно реаговање кроз ставове, хитне одлуке, наредбе, сугестије и сличне ствари. Ако се узму у обзир само председничке и министарске функције, то је већ море важних информација које се могу пресрести, а ако се ту додају и неке ниже али веома важне државне функције, добијамо океан поверљивих информација што стоје на располагању моћним обавештајним службама које могу добити пресретањем разговора важних личности у Србији.
Заштита телефонских линија, шифровање и друге безбедносне мере свакако су добре, али носе и извесне ризике. Најзначајније податке стране обавештајне службе могу добити прислушкивањем баш оваквих разговора (ако провале шифру или на други начин створе услове да се дочепају садржаја) где учесници у разговору мисле да су потпуно безбедни. У процени ризика, код технолошки заосталијих држава у односу на најразвијеније, тешко је, а често и немогуће проценити могућности најмодерније опремљених. Ту је ситуација слична као с најмодернијим оружјем, јер техничка средства за прислушкивање и јесу оружје, али у обавештајном рату. На пример, ако влада САД одлучи да некој држави прода нека савремена средства, то аутоматски значи да они имају још модернија за која нико не зна. Зато је најбоља опрезна оцена да је потпуна заштита од прислушкивања у свакодневним политичким и дипломатским активностима политичара немогућа. Озбиљним и одговорним приступом функционера и професионалним наступом контраобавештајаца може се постићи да се штета сведе на најмању меру.

То значи да наши високи државни функционери морају ту опасност имати у виду баш у сваком тренутку и на сваком месту, сем оних места које потпуно провери и држи под контролом нека наша контраобавештајна служба.

ХИБРИДНО РАТОВАЊЕ

Стране службе рачунају на то да опрез негде мора попустити, ако не на послу и у службеним контактима, а оно бар у приватном животу, и зато се доносе одлуке и праве планови обавештајних акција прислушкивања државног врха неке државе, најчешће као саставни део планова специјалног рата (хибридног рата) против те земље.
Резултати интензивног прислушкивања српског политичког врха биће основа будућег подривачког и деструктивног деловања кроз хибридно ратовање.
Када би циљ прислушкивања нашег државног врха био само провера искрености наше политике, онда то не би била велика опасност за Србију јер добро знамо да никаква завера са Русијом и Кином против НАТО држава не постоји. Њихови обавештајни стратези од оваквог обавештајног продора очекују сазнања о приватним тајнама наших политичара, о корупцији ако постоји, евентуалним злоупотребама новца или овлашћења, незаконитом богаћењу и спрези са криминалом. Затим, изучавају се евентуалне слабости појединаца на пороке и све друго што може послужити за компромитовање и уцену. Увек је циљ или да се „неподобни“ компромитују и уклоне с функција, или да се уцене и натерају на послушност. Дефинишу се и карактерне особине личности како би се дознало ко је чврст а ко слаб на евентуалне претње и уцене, шта је коме најважније, како му треба претити и чиме га уцењивати – да ли је то изазивање раздора у породици, уништење каријере, нарушавање угледа, одузимање имовине или нешто друго.
Службе наступају с уверењем „да нема дрвета без гране ни човека без мане“ и да се упорним радом и константним присуством у свакодневном животу више функционера штошта може дознати и искористити.
Прислушкивање државног врха треба да обезбеди још једну важну ствар за вођење хибридног рата – да открије евентуалне пукотине у међусобним односима и сарадњи које ће се касније, перфидним и смишљеним подметањима, продубљивати да би се од мале пукотине направила провалија. Тако се обезбеђују почетни подаци за изазивање неслоге и раздора у државном руководству. Тај први податак, та варница која треба да изазове пожар је најважнији податак до кога се тешко долази и зато прислушкивање представља добру основу за накнадно планирање персоналних напада на поједине личности. Ако се акција професионално изведе, нападнуте личности треба да помисле да напади долазе од њихових колега, а не из НАТО центра за хибридно ратовање.

Ако су наши контраобавештајци имали довољно знања и вештине да открију и раскринкају обавештајну операцију „Матрикс-2“ коју су водиле најмоћније обавештајне машинерије на свету, онда су њихове могућности супротстављања офанзивном наступу страних обавештајних служби на високом нивоу. Када је у питању заштита личности из државног врха Србије од прислушкивања, па и других обавештајних насртаја, ту неће бити успеха ако нема потпуне координације контраобавештајних стручњака са сваком личности појединачно. Ако је већ откривено прислушкивање, то је сигурна потврда да и друге врсте обавештајног наступа постоје или предстоје. Зато консултације са стручњацима морају бити редовне и конкретне, и важна ставка у припреми сваке будуће политичке, дипломатске и радне активности.
Ипак, није довољно усредсредити се само на радни део активности државног врха, него је неопходна конкретна контраобавештајна заштита и приватних активности и веза.

УНУТРАШЊЕ ДЕСТРУКТИВНЕ СНАГЕ

У плановима компромитовања појединих личности и изазивања неслоге и раздора, по основу поверљивих података добијених прислушкивањем, посебну улогу имаће унутрашње деструктивне снаге, било да је у питању обавештајна агентура, било преко политичких групација које су спремне на сваку врсту сарадње са страним фактором како би дошле на власт. Њихово подривачко деловање већ се увелико осећа, а посебну пажњу треба обратити на чудне токове новца из иностранства и велике суме за које се не може утврдити порекло. Све то већ јесте део хибридних дејстава према Србији чије деловање ће се засигурно појачавати током ове и наредне године. А наше тајне службе чека тежак и напоран посао који нико уместо њих не може да уради.