У Модерној галерији у Ваљеву недавно је отворена изложба под називом „Љуба: Платно без штафелаја“. Публика ће до 28. фебруара бити у прилици да погледа дела академика Љубе Поповића, настала у периоду пре његовог одласка у Париз, од 1953. до 1963. године, као и радове које је уметник стварао у првих 20 година проведених у француској престоници.

Ова поставка је прилика да се домаћој јавности скрене пажња на значај уметника чија је величина, како напомиње Бранко Кукић, дугогодишњи пријатељ Љубе Поповића и добар познавалац његовог дела, далеко боље схваћена на међународној сцени, пре свега у Француској, него у Србији.

Сликар ког су волели писци

„У Србији, ако се нешто и појављује, онда је то спорадично. О њему су, међутим, писали људи врло важни за француску културу. Ту је, пре свега, један велики историчар уметности Густав Рене Хоке, затим Рене де Солије, Саран Александријан, Ален Боске, Анри Пјер де Мондијарг… Интересантно је да су о њему највише писали писци. У његовим сликама има доста ликовног, али просто те теме које су вукле на фантастично, на еротско, још на неке путеве људског духа, привлачиле су писце. И код нас су о њему највише писали писци, Живојин Павловић, Јовица Аћин, Милан Комненић, Драгош Калајић“, напомиње Бранко Кукић у разговору за Спутњик.

У нашој средини Љуба Поповић је, према Кукићевој оцени, био познат више као медијска личност, односно као један од уметника који су постигли успех у Паризу. Правог интересовања за оно што он ствара, за суштину његове уметности, није било у оној мери у којој је то заслужио.

Ипак, Љуба Поповић је имао врло сентименталан однос према својој земљи и често је, пре свега у политичком смислу, био веома критичан према Француској.

„Сматрао је да велике земље нису посветиле довољно пажње Србији за коју је он био доста везан, чини ми се, много више од осталих наших сликара који су живели у иностранству. Имао је једну благу дозу национализма, али не у оном погрешном схватању. То је била љубав према простору на којем је никао као човек, на којем је примио све трептаје једне културе. Његове оцене су биле део једне мреже која је повезала разне тренутке из његове младости, из његовог живота у Француској и из његовог односа према Србији, упркос томе што му се Србија није одужила на прави начин“, сматра Бранко Кукић.

Љуба Поповић је одрастао у Ваљеву, где је завршио гимназију. Сликарство је дипломирао у Београду, а уметнички углед стекао је у Паризу, у који се доселио 1963. године. Био је везан за родни град, у којем је основао и Модерну галерију. Својим уметничким угледом и својом непоновљивом личношћу допринео је њеном успону и квалитету.

„Његов однос према Ваљеву је био до те мере сентименталан да је у неким тренуцима имао и превише стрпљења за неке појаве и ствари које су се догађале у том граду. Кад год би долазио у Београд, долазио би и у Ваљево. И из тог свог сентимента, љубави, наклоности и пријатељстава које је тамо имао основана је и Модерна галерија. Она је у том тренутку била врло интересантна, јер је углавном објављивала сликаре, у чијем сликарству има или фантастичног, или симболичног, или нечег потпуно неоубичајеног за устаљене појаве и покрете у нашем сликарству“, подсећа Бранко Кукић.

Према његовим речима, Љуба Поповић није имао разлога да о Србији говори позитивно зато што је ту награђиван, што припада некаквим клановима или партијама.

„Његова љубав према Србији је била врло искрена и људска. Сваки човек који држи до себе, увек ће тражити у простору у којем је рођен, одрастао, у којем се формирао, оно најбоље везано с његовом суштином и бићем“, сматра Бранко Кукић.

Сликар заљубљен у књижевност и филм

Сећајући се свог дугогодишњег пријатељства с Љубом Поповићем наш саговорник истиче да је то био, пре свега, један изразито интересантан човек, и један од ретких сликара које су, уз сликарство, подједнако интересовали литература и филм.

„Постоји правило да сликари мало читају. Љуба је био велики читалац, познавао је одлично литературу, имао је слабости према фантастичној књижевности, имао је изванредну библиотеку, а посебно га је интересовао филм. То је један од ретких људи с којима врхунски познаваоци филма могли равноправно да разговарају и о историји кинематографије, и о неким појавама у класичном и савременом филму. Увек је био изразито интересантан саговорник од кога се много тога могло научити“, истиче Бранко Кукић.

Љуба Поповић је био уметник који је промишљао сопствену уметност, био је радозналог духа, непрестано је учио, сазнавао и покушавао да упозна, пре свега, себе. Често је говорио о томе да никада није сликао спољни свет, већ да су његове уметничке визије произилазиле из подсвести, као некакво пулсирање и струјање енергије.

Слика Љубе Поповића „Месечарка“ налази се у највећој светској колекцији слика надреалиста Данијела Филипакеа и у књизи чији је аутор Саран Александријан, док се слика „Блуд“ нашла у Светској енциклопедији еротског сликарства Жил Нереа и Мајкла Гибсона. Угледна издавачка кућа „Ташен“ објавила је монографију „Историја симболизма“, у којој је заступљено и „Искушење после“, дело Љубе Поповића, као јединог живог сликара у том тренутку.

Филмски редитељ Живојин Павловић, који је био и сликарев кум, писао је да је Љубино сликарство рођено у колевци између двеју опсесија – распадања у Еросу и распадања у Танатосу: „И ту је све – и узлет у висине, и пад у ништавило, и светлост, и тмина“.

„Његово сликарство се најчешће везивало за одређени облик еротике, с једне стране, или фантастике, с друге стране. Ја сам то, међутим, схватао на један другачији начин, више као једно симболично сликарство, које припада унутрашњем свету уметника, а не спољном свету. Мислим да је било доста заблуда у тумачењу његовог сликарства и да је ту било доста једностраности. Љуба као образован и сензибилан човек није имао потребу да се ограничава на видљиви свет. Он припада уметницима који су више истраживали у својој психи, у својој подсвести, него што су то чинили гледајући свет око себе“, оцењује Бранко Кукић.

Визије које се рађају из белог платна

Новинари су Љубу Поповића често питали на који начин ствара своја дела, како настају те непоновљиве визије које посматрамо на његовим платнима. Објашњавао је да је на почетку пред собом увек видео само бело платно, а онда се препуштао магији уметничког стварања. Уметност је за њега била велика тајна, коју је покушавао да одгонетне са сваком новом сликом.

„Имам утисак да се он увек у животу налазио пред неким белим платном, у симболичном смислу. То бело платно за њега је било као некакав долазак на свет, неко ново рођење. Мислим да он није имао никакав концепт, осим у тренуцима када је правио неке серије слика, које су морале имати неку основу, потку. Све остало што је радио било је спонтано и није правио никакве конструкције у смислу свог емотивног света, својих визија“, наводи Бранко Кукић.

Уметност као почетак и крај

Иако је уз Владимира Величковића и Даду Ђурића био несумњиво један од наших највећих уметника, који су управо у Паризу стекли и међународни углед и славу, чини се, бар на основу онога што је говорио у јавности, да је Љуба Поповић с том својом уметничком величином живео као да је то нешто што је мимо њега, нешто маргинално у поређењу с оним што је њему самом најважније, а то је живот у уметности и за уметност.

„Мислим да је све оно што је чинило њега као биће, човека, личност везано за уметност пре свега. Све остало му је било у другом плану, на то се освртао само успут и просто у оном смислу да види где живи, како се свет креће, како вибрира, како се ствари сужавају и проширују. Уметност је за њега била оно основно и мислим да је он ту једино налазио смисао од почетка до краја“, закључује Бранко Кукић.