ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Вучићеви противници лицемерни, са Косовом би радили исто што и он

За дијалог је увек тренутак. Не знам ништа о мотивима председника Александра Вучића, не знам шта је обећао и шта су од њега тражили, али пада у очи да он врло вешто стално држи иницијативу и да је он тај који поставља ствари на дневни ред.
„Није Вучић крив опозицији што су слаби. Па што никад не каже шта би радила другачије од Вучића уместо што само говори да је Вучић грозан и да они треба да буду ту уместо њега.“

Тако Љиљана Смајловић, колумнисткиња „Недељника“, објашњава зашто позив председника Србије на унутрашњи дијалог о Космету изазива поделе и пре него што је почео.

— Вучић је изнео тему и сад би опозиција требало да нам каже шта у ствари не ваља са Вучићевом политиком према Косову. Ми смо видели пре пет година кад Драган Ђилас као председник ДС-а каже: „Ја ћу да подржим Бриселски споразум, али нека Вучић призна да је то издаја“. Ви кажете да сте за издају само ако можете да окрњите неки поен противнику? Има толико лицемерја у односу Вучићевих противника. Сада треба питати његове противнике да кажу шта да се ради на Косову. Они не могу ништа да кажу јер они би радили исто што и Вучић. Они су очајни што су пали са власти зато што се нису усуђивали да вуку неке потезе које је Вучић повукао, а што му није шкодило код његове базе. Нервира их Вучић са Косовом и читава та медијска другосрбијанска елита говори: „Њега Европа и Америка трпе због Косова“. Па хајде сад ви реците шта не ваља у томе што он ради са Косовом.

Али нисмо чули који су модели у игри за неко евентуално решење.

— Тачно. Опозиција би морала да му каже: „Ти си председник, ти нам реци шта је твој план“. Они би то могли да кажу. Тешко је бранити зашто не износе свој план.

Са друге стране, његов је став разумљив — чекам да ми прво предложе шта могу, да затим видим шта је најбоље, па да искомбинујем елементе тих предлога које добијем и онда да изађем са неким конкретним предлогом.

— Кад идете у решавање неког тешког питања, ви њега морате да решавате са међународним актерима. Сваки међународни актер зна имате ли ви подршку за ово што тражите. Вучић може да каже да му је важно да види шта хоће ова нација и за шта је спремна да се бори, а он ће да се бори за јединство нације. Он је тај који треба да мануфактурише то јединство, да га гради, води… Он је довео и опозицију, и медије који га критикују, и аналитичаре који га критикују у тешку позицију јер никоме од њих не пада на памет да кажу шта би урадили. Неки хоће да кажу да је Косово изгубљено и да треба да га дамо, али их је страх од реакције јавности.

У Приштини су поздравили најаву дијалога. Да ли су и они направили корак напред?

— Не. Потпуно обрнуто. Вучић са великим комфором може да каже да жели дијалог јер тамо Аљбин Курти улази у владу. А он је рекао да неће да разговара са нама док не признамо Косово. Вучић може бити сигуран да ће нова власт на Косову бити много тврђа и непопустљивија и највероватније у почетку ништа неће бити могуће, јер ће морати да докажу да су другачији у односу на Хашима Тачија и да са њима међународна заједница не може тако лако. Борис Тадић је учинио огромне уступке са Косовом тако што је препустио Европи да решава ствар, уместо Савета безбедности, али он је то урадио у замену за безвизни режим и на томе је добио је изборе 2008. године. Косово такође жели безвизни режим, али мислим да нису спремни на уступке на које је Србија била спремна. Албанци су тврђи орах него што смо ми били.

Јединствени су. Постоји национални консензус о кључним стварима.

— Они су се борили за Косово па шта буде. Вучићу иде у корист та будућа власт на Косову зато што она неће бити под притиском да чини уступке, јер они тамо неће хтети ништа, барем по ономе што је говорио Аљбин Курти.

У свету су главна вест пооштрене америчке санкције против Русије. Међутим, оне ће и Европи нанети штету. Да ли очекујете да ће под притиском Брисела и Немачке као најмоћније чланице ЕУ ипак неко у Америци размислити о ублажавању тих санкција?

— Не верујем да ће се у Америци било шта променити под притиском Брисела. Ипак, ни сад ми није јасно како може закон изгласан у Америци да спречи Европљане да граде „Северни ток 2“. Можда Европљани могу себи да помогну. О овом двопартијског закона сложили су се и републиканци и демократе. Демократе разумемо, желе да сузе могућност председника Трампа да утиче на побољшање односа са Русијом, да га спрече у укидању било којих санкција Русији, али најважнија ствар која се десила је да је Републиканска странка подлегла том политичком притиску. И цела елита само хистерише због Русије и Трампа и њиховог тобожњег дослуха. Али иду избори за годину и по и нико не жели да буде мекан према Русији, не жели да мора да одговара на питање на телевизији: „Зашто сте пустили Трампа да укине санкције Путину?“

Док тај мрачни облак виси над главама конгресмена и сенатора и док год се амерички политичари плаше притиска медија због тог „дослуха“ са Русијом, ко се није снажно успротивио Путину, мислим да се сенатори и конгресмени неће обазирати на било какве вапаје и протесте из Брисела.

Испада да Трамп није републикански председник.

— Испада да је он изгубио део подршке своје странке. Он је човек своје базе. Највише ме забавља што је комунистички термин „база“ у Америци сада најважнија реч. Сваки дан слушате о томе да ли је Трамп изгубио подршку своје „базе“, да ли његова „база“ није републиканска… Он има базу и то врло компактну базу, али њих нема на Си-Ен-Ену. Међутим, они су ту и републиканци то знају, само како се приближавају избори много важније делују медији него та база. Мислим да он и те како има базу, али не контролише Републиканску странку. Трампова популарност је опала, а чим опадне популарност председника, мање га се плаше његови сенатори и конгресмени.

Да ли се на антируској реторици добијају избори?

— Не. Кад питате Трампову базу, њих уопште не занима та прича о Русији. Они чак кажу: „Путин уопште није лош, колико ја видим“. Значи, Путин боље стоји у бази него у елити. То је један занимљив феномен. А има везе са Путиновим ставовима о друштвеним темама и зато што он делује успешно. Штампа која мрзи Путина инсистира на томе да је он добио рат у Сирији, па онда имате човека коме се свиђа оно што Путин говори о породици, о цркви, а свиђа му се и то да кад се он умеша у неки регион, преокрене ствари из немогуће ситуације. Он је Асаду удахнуо неки живот, што је било убитачно за ИСИС који плаши Американце. Овде долази до раскида између базе, која је врло важна и биће важна, и Конгреса, ако се не промени однос снага њему и ако Трамп буде имао шансу за реизбор, ако буде био у ситуацији да води битку за други мандат.

Остаје могућност да Трамп уложи вето на закон о санкцијама…

— Трамп може да уложи вето на такав закон, али то је врло рискантна стратегија зато што Сенат са двотрећинском већином може да обори његов вето. То би било велико понижење и Трамп нагиње ка томе да не уложи вето.

Једна од тема свакако је стање у нашим медијима у којима може да се каже било шта, а да за то нико не одговара. У медијима имамо два фронта који се до крви обрачунавају епитетима и непровереним причама. Поред тога што је то урушавање професије, може ли се рећи и да разједа национални дух и моралне вредности?

— То што је „Курир“ у обрачуну са „Пинком“ не разједа моралне вредности. Мени је опасније ово што се десило са „Политиком“. Не зато што су се појавили лажни текстови. Мене је фрапирала реакција „Политике“ која не само што не каже да им је жао што су своје читаоце грешком обманули, већ кажу да су жртве хакерског упада. „Политика“ се није потрудила да каже својим читаоцима: „Ми сумњамо да се то и то десило“. Реакција редакције је чудна и то је, по мом мишљењу, дубоко онеспокојавајуће. Истовремено, јако ме плаши то што људи на власти више брину за читалачку базу Курира него за то што мисле читаоци „Политике“.

Већ недељама штрајкови не престају да буду тема. Како тако завршио се онај у у „Фијату“, али исход штрајка у „Гоши“ је још неизвестан. Читав случај је необичан. Држава пет година није ништа предузела да наплати оно што јој припада од власника „Гоше“, а сад не може ни да установи ко је то. Како је могуће да код нас раде фирме, а да се не зна ко су им власници?

— Претпостављам да је то могуће зато што су прве власти после 5. октобра чиниле много веће услуге инвеститорима, а много мање су се бринуле како ће бити радницима. Свесно су жмурили. Коментари инвеститора кажу да имамо одличан закон о раду. Радник може да се отпусти без проблема. Нико не каже да је одличан закон зато што не можеш да превариш радника и да га оставиш без плате. Оне године кад су радници легли на пругу, јер нису имали ни здравствене књижице, и зауставили међународни воз, онда је власт реаговала. Зашто ми имамо државу ако она не брине о тим стварима?

Да ли ово значи да код нас нису довољно уведени европски стандарди у радно законодавство?

— Наравно. У Белгији И Немачкој је јачи државни социјализам који они називају државним капитализмом него што је био у СФРЈ. Да ли знате како су нељубазни радници у државној администрацији у Бриселу? Они су потпуно сигурни да нема шансе да изгубе посао због тога што су непријатни према странкама. Либералне вредности су одличне тамо где постоји снажна држава.

Тагови: Љиљана Смајловић