ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Продавница играчака

Неко српском премијеру мора да каже да има лош укус по питању страних саветника.

За човека који живи спартански и ради од јутра до сутра, Александар Вучић при избору спољних сарадника као да се претвара у дечака који се затекао у продавници скупих играчака и не може да се засити оних које су му донедавно биле недоступне.

Није реч о томе да су му саветници нестручни. Нико не може да оспори искуство, умеће и контакте бившег директора Међународног монетарног фонда, нити политичке и организационе вештине човека који је на челу лабуриста три пута побеђивао на британским парламентарним изборима.

Није проблем ни што су скупи. Тони Блер није на платном списку српске владе већ Уједињених Арапских Емирата, а ни Доминик Строс Кан никад није примио новац из српског буџета. Нема бојазни да ће паре српских пореских обвезника завршити у њиховим џеповима.

Свеједно, обојица су очајна кадровска решења. И права је штета што парламентарна опозиција нема ни морални ни политички кредибилитет да то каже премијеру. Пословни људи воле да говоре о „репутационом ризику” у бизнис трансакцијама, кад је углед једне стране угрожен лошим имиџом другог пословног партнера. Премијер Србије као да је потценио ризик репутације својих саветника. Они имају више политичког багажа него што би могло да стане у утробу „боинга 747”. Амерички маркетиншки стручњаци би за њих рекли да су политички „радиоактивни”.

Строс Кан у Француској можда неће бити осуђен за подвођење, али ће и изван ње задуго остати симбол незајажљивог човека који је, пијан од моћи, поверовао да је недодирљив и непобедив. Тони Блер је био један од најпопуларнијих премијера у историји Уједињеног Краљевства (у једном тренутку уживао је подршку 93 одсто Британаца), али је данас једна од најомраженијих фигура на британској јавној сцени.

А на српској? Колику би корист Блер морао да донесе Србији да му грађани опросте што је по ратном хушкању против Југославије 1999. надмашио чак и становника Беле куће?

Што се Енглеза тиче, разуме се да они не замерају бившем премијеру што је рушио Југославију и градио независно Косово, већ што их је обмануо и под лажним изговором одвео у неке друге ратове.

Каква врхунска иронија, да некадашњи министар у југословенској ратној влади, 15 година после НАТО бомбардовања, унајмљује услуге западног политичара по ком се на Косову барем туце дечака данас зове Тониблер. И да западњак који је симболизовао тобожњу моралну надмоћ агресора на Југославију, данас представља репутациони ризик за премијера Србије.

Некад је боље остати пред излогом продавнице играчака које смо желели. Јер су те лутке давно изашле из моде. А у Србији никада нису ни биле у моди.

Тагови: Александар Вучић, Југославија, Љиљана Смајловић, Тони Блер