ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Лажни јунак

Војислав Шешељ је без пресуде суда провео дванаест година иза решетака. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију управо је на његовом случају зарадио надимак „Гвантанамо у Хагу”. То је место где те држе докле им је воља, не марећи за међународне конвенције. То је место с кога те као џак избаце, кад им је воља, и још се претварају да то чине за твоје здравље. То је место на које те као џак враћају, а да за здравље више и не питају.

Лидеру српских радикала многи су се ругали када се запутио у Хаг с намером да уништи суд. Вратио се тешко болестан, али је и тамничарима нанео тешке озледе. Оставио је кредибилитет трибунала у фронцлама, што више не споре ни некадашње хашке службенице, попут Карле дел Понте и Флоранс Артман, које су данас оштрије према његовом наслеђу од многих српских новинара.

Али то што је хашки суд лош, још не значи да је Војислав Шешељ добар. Немојмо га бркати са српским јунацима. Ту треба мере, ма колико нам се Хаг замерио тиме што је ЈУ ратове представио као геноцидно мотивисану српску отимачину туђих земљишних поседа. Шешељев процес у Хагу било је суђење говору мржње, то јест подстрекивању злочина, с намером да се преко њега суди „агресивном српском национализму” који је, по мишљењу тужилаштва, изазвао све ратове на тлу бивше Југославије.

Одвратна је та намера. У демократском друштву кривичноправни поступак не би смео да служи за обрачун са било каквом политиком, већ само за утврђивање тога да ли је оптужени починио кривично дело прописано законом. Да ли је тим делом оптужени водио штетну политику, није питање за суд већ за истраживање социолога и историчара и полемике политичара.

Али то још не значи да треба да поричемо да је Шешељев политички говор био говор мржње, да је у његовој мржњи било много лажи и да је његова политика била деструктивна и дубоко компромитујућа за нешто што се зове национални интерес. Као што не треба да затварамо очи пред чињеницом да је његова победа над Хагом Пирова победа. Од таквих победа се и народи и појединци тешко опорављају. Шешељ је тријумфовао над Хагом онако како нам је Слободан Милошевић 2000. предлагао да победимо Америку: да сачекамо неки трећи светски рат, у вери да ће Америка да изгуби, кад-тад.

То се мора рећи сада кад се српска опозиција прави мртва, иако је од 2000. изборе добијала тако што је плашила народ деведесетим. Разумем нечије потајно радовање што је Шешељ сада политички опаснији по свог некадашњег сарадника, а данас моћног српског премијера, него по опозицију.

Али свеједно се не сме дозволити да Шешељева лична самоубилачка мисија постане политичка судбина Србије.

Тагови: Војислав Шешељ, Љиљана Смајловић, Хашки трибунал