ЉИЉАНА ДУГАЛИЋ: ЗА ШТА СМО КРИВИ

Жан ИЗАР, ЈУГОСЛAВИЈА 1939-1944. ГОДИНЕ, превод:  Раденко Ђурчић, Алфа принт, ЧАЧАК, 2022, доступна за скидање на адреси.

 

Ево, жена носи у рукама дете иза угла улице у близини болнице. То је била болница у чијем дворишту бројни рањеници безнадежно очекују помоћ. Несрећна мајка је изгубљеног погледа. Ветар јој мрси косу. Боса је. Стеже на груди напола обученог дечака коме је гелер преломио ногу и сад се њише онако сломљена. Нико и не помишља да јој пружи помоћ. Предложио сам јој да њу и дете превезем у неку другу болницу. Тад ми је ова безнадежна жена објаснила да је од јутрос свуда покушавала да збрине дете, али да је одговор био исти: Причекајте. Причекајте. Њене реченице су прекидане плачем и јецајима, а поглед усмерен према детету које је изгледа заувек затворило очи. Емоције су ме потпуно савладале, као и неколицину других људи који су немо посматрали ову трагедију. Неподоншљива патња нас је приковала за место спречавајући нас да овој жени било како помогнемо, па макар и речју утехе. Наједном, мајка погледа своје дете и схвати драму. Схватила је разлог нашег тужног изгледа. Тад се проломи изненадни крик од ког смо се следили: Рат, Господине! Рат, Господине! – викала је сирота жена окрећући према мени своје уплакане очи. Одмах затим је некуда отрчала као помахнитала покушавајући својим телом да загреје тај мали леш који јој је рат ставио у руке. Била је и те како свесна присуства рата.

Овај приказ започињемо наведеним сведочењем из књиге новинара Жана Изара, француског дописника, (у први мах може се учинити и да су у питању дневнички записи), забележених текстова насталих током његовог службовања у Краљевини Југославији у предратним месецима и првим годинама Другог светског рата. Претежно у Србији, повлачећи се ка југу заједно са избеглим народом,Изар борави током рата у Сплиту и деловима краљевине у распадању где га је служба наводила, а читаоци овог приказа већ на самом његовом почетку могу да наслуте и разумеју каква врста драгоценог историјског документа и из прве руке, доживљеног сведочења се налазе у књизи Југославија 1939-1944. године. Књигу је превео Раденко Ћурчић, коме је било дато да пронађе антикварно издање ове књиге, док је за српско издање предговор и опсежан поговор написао Владимир Димитријевић, истичући трагику прећуткивања и ублажавања злочина и умањивања броја масовних и систематичних егзекуција над Србима.

Ова књига, дакле, први пут објављена је у Швајцарској 1945. И, ево, скоро осамдесет година касније,  стиже и пред српске читаоце. Баш сада. Рекли бисмо, нимало случајно.

Овај луцидни посматрач, ни то нимало чудно није, будући да се, по свој прилици, радило и о обавештајцу, бележио је догађаје, политичка кретања, активности дипломата, чланова владе Краљевине Југославије, регента Павла, краљевића Петра, гарде и војске државе, уз врло јасан увид стечен искусним оком у политичке околности које су владале у државама с којима се тадашња Југославија граничила, Европи и свету.

Да садржај ове књиге није превасходно потпуни пораз нашег православног српског народа, издаја, велеиздаја и зверства над њим од стране иноверних а дојучерашњих сународника, ова би се књига могла читати и као изванредно прозно остварење са интригантним дигресијама проницљивим закључцима и дубинским анализама о кретањима унутар корпуса народа који су насељавали Краљевину Југославију и, како сведочи и Жан Изар, као некажњени крвници наставили да живе заједно уз своје жртве, поражени у рату и вешти да без кривице наставе да живе у миру. И не само да живе, него и да владају.

Жан Изар појављује се сада као неочекивани сведок који је стигао из вечности да раскринка обмане и да овим својим реченицама у којима јасно, прецизно, сликовито и с ауторитетом очевица, проничући у политичка превирања и дипломатска лукавства, а све забележено и описаоно  стављено на папир, сачува од заборава, па и од кривотворења. Од искривљавања околности, политичких прилика, историјских догађаја, издаја и пораза који су обележили историју православног српског и иноверних народа са којима Срби покушавају да формирају државу и у миру живе унутар истих граница са њима. Својим историјским крвницима и архетипским непријатељима у чијим генима је на необјашњив начин, о чему и тих давних деценија промишља Изар, усађена је мржња према народу с којим дишу исти ваздух, пију исту воду, хране се плодовима никлим у истој земљи али, с којима се једино… не моле у истој светињи.

Жан Изар видео је народ на улицама Београда 27. марта 1941, поделио је судбину Београђана и својим очима са дедињског брда које надвисује град  гледао је нацистичке авионе који су се зверски обрушили на престоницу Краљевине Југославије рушећи све са сотонском свирепошћу, корачао је разрованим улицама Београда, сретао народ,  и с искреним осећањима и саосећањем према Србима а која га нису напуштала, напротив, само су се појачавала како се пред његовим очима мрсило врзино коло обмана, издаја, превара и коби народа за које постоји уврежено мишљење да побеђује у рату а губи у миру.

Напуштајући Београд тог кобног Васркса 1941. Изар је о нашој престоници писао као о јадном и без трунке милости разрушеном граду. Сасвим искрено он бележи да је испуњен тугом и емоцијама и да напуштајући град и крећући се ка Авали не може а да се још једном не окрене и да не погледа на тај умирући град окружен пожарима и црвенкастим небом. Њему је била позната и бурна историја Београда и о Београду говори као о граду-мученику у више наврата рушеном. Он закључује да су и други градови бивали бомбардовани, али ниједан под тако бруталним околностима и питао се хоће ли икада ико одговарати за тај масакр, за то немилосрдно уништење?

Жан Изар је забележио да Београд  урла од бола и беса. Он је овом књигом, ето, сазнајемо после толико деценија, оставио трајни спомен не само о мајци с дететом у наручју с почетка овог текста, него и човеку који је с прострелном раном на глави лежао испод преврнутих шинских кола с чврсто стиснутом иконицом у руци, док су поред његовог тела била  два коња, један жив а други угинуо.

Ипак, те трагичне слике и ужас нацистичког дивљаштва, мада је у том часу било тешко замисливо, надмашиле су погибељи у којима је српски народ био плански, организовано изложен по проглашавању НДХ и њиховом разрачунавању са православним народом српским. Забележимо и ми да је још 1945. године Жан Изар у својој књизи, кажемо – до сада непознатој нашем народу, навео незамисливо болесно иживљавање над женом у благословеном стању којој су у петом месецу трудноће распорили стомак, извадили плод – дете, а онда јој у утробу сместили живу мачку и зашили је…

Сведочимо и сами колико су послератним генерацијма биле ускраћене спознаје о димензијама назамисливог зверста, људском уму непојмљиве мржње и крволочности коју су испољавале хорде следбеника НДХ поглавника, и колику је неспремност показивало интелектуално језгро нашег народа па је тако невешто дочекало крај рата који се претворио у вишедеценијски пораз који још није престао то да буде. Изар је давно напустио овај свет, по његовим промишљањима и анализама остављеним на страницама ове књиге, страхоте потоњег грађанског рата у СФРЈ и последице по наш народ њега не би изненадиле…

Овај мудри новинар, мада му сасвим сигурно није била намера, овом књигом оставио је, попут Арчибалда Рајса, и тестаментарно поучење народу чијем је страдању био сведок и можда не би било лоше да се његове анализе, предвиђања, промишљања – и сада актуелни, будући да наш народ на њих до дана данашњег није дао одговор – најозбољније сагледају и према њима се одреде.

Јер, не треба заборавити, прескупо плаћамо своје право на живот, парафразирани је део последње реченице у овом сведочењу Жана Изара.

Криви што смо живи.