Љиља Смајловић: Ужаснута сам пресудом – већ је доказано да је држава убила Славка

Свима је јасно шта се догодило 11. априла 1999. Поступак Апелационог суда је неразумљив и човек не може да не осети личну огорченост због чињенице да су ослобођени сви које је првостепени суд два пута осуђивао.
Овако пресуду Апелационог суда о ослобађању од кривице свих оптужених за убиство Славка Ћурувије коментарише некадашња главна уредница листа „Политика“ и председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић, својевремено и блиска Ћурувијина сарадница. До сада нико није покушао да неко друго објашњење убиства Славка Ћурувије које би могло да звучи иоле разумно. Она је, како каже, ужаснута пресудом.

„Сматрам да је суд са разлогом донео две осуђујуће пресуде пре ове одлуке Апелационог суда; сматрам да, иако ни полиција, ни Комисија за испитивање убистава новинара нису нашли пиштољ који се пуши, неки директни доказ, мноштво посредних доказа је сасвим довољно да се закључи да је држава убила Славка Ћурувију“, каже она.

Цела Србија је огорчена пресудом
Могуће је да тужилац поднесе захтев за заштиту законитости Касационом суду. Како Смајловићева каже, очекује да тужилац то и уради и претпоставља да ће овај суд да каже да је дошло до повреде закона на штету државе и грађана. Тако нешто се већ дешавало, али то неће утицати на судбину ослобођених.

„Тако да, они су победили, а ја се осећам дубоко пораженом“, констатује Смајловићева.

Осећање огорчености осећа се у читавој јавности, што јесте некаква утеха, додаје наша саговорница. Нација верује ко је одговоран за Ћурувијино убиство и, како каже, сигурна је да већина људи разуме да смо добили правни исход случаја, али да ни Ћурувија, ни грађани нису добили правду.
Слично је било и у случају америчког спортисте О Џеј Симпсона, кога је порота ослободила оптужби за убиство жене и њеног љубавника, иако је постојало мноштво доказа да је он то и учинио.

„Некада се деси да имате правни исход, и у најразвијенијим и најдемократскијим земљама, па опет не добијете правду. Мислим да се то овде десило, али ипак верујем да је истина на суду довољно уверљиво доказана“, сматра Смајловићева.

Нико осим адвоката одбране није ликовао због пресуде Апелационог суда – сви су погружени и деле исто осећање, без обзира да ли се ради о власти или опозицији.

„Неки своје разочарење исказују на изразито политизиран начин, неки осећају снажну непријатност због тога што су део власти под којом се ово десило, али овде је реакција прилично пригушена и несрећна. Мислим да код нас се може рећи да људи разумеју шта се десило и да су разочарани. Можда су равнодушни према судском исходу, али сигурна сам да влада скоро свеопште уверење да је мог колегу Славка Ћурувију убила Државна безбедност“, каже Смајловићева.

Због чега је Ћурувија био „крив“
На главу Славка Ћурувије сручио се гнев тадашње државе – из архива Државне безбедности новинари су сазнали да је главни уредник и власник „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“ био означен као издајник јер је сведочио у америчком Конгресу.
Међутим, иако је оштро критиковао режим Слободана Милошевића, он је исто тако критиковао и америчку политику према Србији, објашњава Смајловићева.

„Био је врло оштар у својим осудама Милошевићевог режима и притисака тог режима на медије. Државна безбедност га је, то се испоставило по архивама, пратила као непријатеља државе. Међутим, Славко је само био жестоки критичар власти и то пре свега у контексту слободе говора и штампе. А у Конгресу и установама које посетио у децембру 1998, био је жестоки критичар и америчке политике. Била сам присутна када је у Стејт департменту рекао да је америчка политика потпуно погрешна“, наводи Љиљана Смајловић.

Према Ћурувијиним речима, била је погрешка што је након потписивања Дејтонског споразума задржан „спољни зид санкција“. Изолација је требало да буде прекинута, Милошевић је на тај начин преварен – да је Југославија враћена у међународну заједницу и поново примљена у Савет Европе, не би могао да гаси медије по Србији, објашњава Смајловићева.
Оптужба да је Ћурувија прижељкивао бомбрадовање, оптужба је Мирјане Марковић која је искоришћена да се јавности поручи да је Ћурувија непријатељ Србије, додаје она.

„На РТС-у је прочитан коментар Мирослава Марковића из „Политике Експрес“ да је Ћурувија прижељкивао бомбе. Мислим да је то урађено да би јавност лакше прихватила његово убиство до кога је дошло непуних седам дана касније“, каже Смајловићева и додаје да Ћурувија никада није био издајник о чему сведочи и Ћурувијин интервју за „Њујорк тајмс“ од 28. марта 1999, у коме он опет оштро критикује америчку политику према Србији.

Исто је учинио и октобра 1998, када је одбио да се појавио на састанку са Хавијером Соланом и Веслијем Кларком, који су тада дошли у Београд и сазвали састанак са опозиционим новинарима. Ћурувија им је написао да јесте против Милошевићевог режима, али не жели да изналази оправдања за бомбардовање своје земље. За њега, бомбрадовање Србије било је нелегитимно, незаконито и неморално, категорична је наша саговорница.

Како је Ћурувија променио српско новинарство
Прво је основао „Недељни телеграф“, након тога и лист по којем је постао најпознатији, „Дневни телеграф“ и на крају магазин „Европљанин“ у коме су се тада окупили бардови српског новинарства, попут Александра Тијанића, Богдана Тирнанића, Драгана Мојовића, Драгана Бујошевића, Драгана Бабића, Зорана Мамуле, Ивана Радовановића и Воје Жанетића, а Љиљана Смајловић била је уредница спољнополитичке рубрике.
„Дневни телеграф“ био је, према речима Смајловићеве, таблоид.

„Мислим да не би требало да митологизујемо Славка Ћурувију. „Дневни телеграф“ имао је неке најгоре могуће одлике, све оно што је у таблоидном новинарству најгоре, он је имао. Наслови који радикално поједностављују о чему се ради, који ударају на емоцију. Таблоидно новинарство живи од тога да свлачи јавне личности, како би људи видели су они нису ништа бољи од њих. Да се не лажемо, то је било новинарство о коме не могу ништа нарочито лепо да кажем, осим што је он није заобилазио теме, што је пратио пропусте – на пример изборну крађу – другачије него што су то радили и режимски и опозициони медији“, истиче Смајловићева.

То је био начин да „Дневни телеграф“ постане страховито битан медиј.

„Он је зарадио новац на том „жутим“, грозном новинарству, али је онда одлучио да, можда за своју душу, направи „Европљанин“. Звао ме је да пређем у „Дневни телеграф“ и ја то нисам хтела, али када је одлучио да прави „Европљанин“, пристала сам јер се видело да тада хоће да се бави оним због чега смо студирали новинарство“, прича наша саговорница.

„Европљанин“ није прављен са намером да обара режим, већ да буде добра новина. Међутим, развој политичких догађаја је кренуо у смеру у коме је кренуо и Ћурувија, који је добро познавао Мирјану Марковић, са којом је обичавао да се налази, како Смајловићева каже, релативно редовно, од некога ко није омражен у редовима режима, постао је неко у сукобу са њим.
Раскид са супругом Слободана Милошевића и председницом ЈУЛ-а догодио се због Закона о универзитету, који је био изразито рестриктиван.

„Власти је било нарочито непријатно што је Славко постао жесток критичар власти управо због тога што он није почео као опозициони новинар, него је изгледало да напушта један пројекат и то да га напушта бурно, гласно и са огорчењем. Мислим да је то уплашило власт, јер је могло да делује као неки сигнал да брод тоне и да се неки паметни и ипак независни људи, који нису политичка опозиција, већ су пословни људи и професионалци који желе да се баве својим послом како ваља, одвајају од режима и раскидају везе и прелазе у отворену опозицију“, објашњава Смајловићева.

Апелациони суд у Београду ослободио је четворицу некадашњих припадника Државне безбедности оптужби за учешће у убиству новинара Славка Ћурувије 1999. Суд је преиначио првостепену пресуду и правоснажно ослободио Радомира Марковића оптужбе за тешко убиство у подстрекивању, а Милана Радоњића, Мирослава Курака и Ратка Ромића да су, као саизвршиоци, извршили тешко убиство.
На сајту суда је 2. фебруара објављено да „нема непосредних и посредних доказа који би поуздано потврдили да су Марковић, Радоњић, Курак и Ромић извршиоци овог кривичног дела“.
Славко Ћурувија убијен је 11. априла 1999, током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у пролазу зграде у којој је живео у центру Београда. Прво суђење је почело у јуну 2015. године, 16 година након убиства. Према ригидном Закону о информисању, његове дневне новине „Дневни телеграф“ су, уз још неколико медија, забрањене 14. октобра 1998. године. Од октобра почиње да га прати Служба државне безбедности.
Неколико дана пре убиства, 6. априла 1999, у дневном листу „Експрес политика“ појавио се текст „Ћурувија дочекао бомбе“, који је исте вечери прочитан у Другом дневнику РТС-а. Писац текста Мирослав Марковић позива се на изјаву Мирјане Марковић из новембра и каже да је Ћурувија „издајник“, који је све време „прижељкивао бомбе за Србе“ и чија издаја неће бити заборављена.