Личности 2019. године: Владимир Димитријевић и Горан Комар

Остати на бранику вере и нације најмањи је заједнички именитељ који повезује личности 2019. године. Образлажућа слова написали наши проф. др Зоран Чворовић и др Александар Живковић

Зоран Чворовић: Владимир Димитријевић, истинословац у коме је српска омладина препознала једног од својих учитеља

Кругу најутицајнијих српских интелектуалаца данашњице, уз Мила Ломпара, Слободана Антонића и Милоша Ковића, припада и Владимир Димитријевић. Судећи по читаности Димитријевићевих текстова, гледаности његових телевизијских наступа и посећености његових предавања, може се рећи да је претходне 2019. године српска омладина коначно масовно открила Владимира Димитријевића. Да га млада Србадија већ доживљава као свог учитеља, уверили су ме не само нумерички подаци са различитих портала, већ и свакодневни разговори са младим људима, пре свега студентима, као и са својом децом.

У доба доминације „људи малог формата и великих титула“ (S. Vladušić, Crnjanski, Megalopolis, Beograd, 2012, 8) и очигледне духовне сушичавости друштвених наука, није само млада Србадија препознала у Владимиру Димитријевићу истинословца ретких универзалних хуманистичких знања, који је кадар да образује идеале нових српских нараштаја. Владимира Димитријевића је прошле 2019. године српској јавности представио и Емир Кустурица, рекавши како се ради о водећем српском хришћанском мислиоцу, коме се с обзиром на његову ерудицију и апологетску убедљивост не може наћи пандан међу српским либералима (овде). Ова оцена има посебну тежину пошто је дошла од човека који, по речима самог Димитријевића, „сав, потиче из културе отпора и непристајања.“ (овде) Стога у Кустуричином суд о Владимиру Димитријевићу, једнако као и у доживљају Димитријевића од стране младе Србадије, понајмање има формалне академске етикеције. Човек „непристајања“ са Мећавника, који се сав буни против поистовећивања моралности са морањем (Е. Кустурица, Шта ми ово треба, Београд, 2018, 208), урадио је оно што је српски универзитет избегао да учини, пошто није био под морањем. Препознао је у Димитријевићу истинског посвећеника књиге, соја који је постао права реткост од када је корпоративна утилитаристичка логика загосподарила науком и универзитетом.

Посвећеност која љубављу сједињује познаваоца са познаваним, једино је поуздано мерило помоћу кога могу да се одвоје, у времену свеопште меркантилизације, истински уметници и научници од трговаца са формалном научном или уметничком легитимацијом, који у знању виде робу, па сходно томе знање редукују на познавање информација. Уверљивост и снага сваког Димитријевићевог излагања долазе од његове „очајничке жеђи“ за Богом (овде), која му не дозвољава да као истински посвећеник у духовним питањима прави компромисе. Следећи великог руског философа Семјона Франка, Димитријевић сваку спољашњу делатност, било да се бави књижевним, философским, богословским или политичким питањима, схвата „као помоћно средство које споља подржава основно делање духовног рада на обожењу живота, делатност која се врши у име Христа и са Христом.“ Из тог основног духовног патоса потиче задивљујућа Димитријевићева интелектуална снага, која му омогућава да се и те како успешно бави најразличитијим духовним и друштвеним темама. На његовом примеру се потврђује истинитост закључка Св. владике Николаја (Велимировића), да „мала се знања добијају учењем, велика знања добијају се вером и поштењем“. Следствено, са историософским знањима која му откривају мистичку тајну историје, Димитријевићу је лако да се снађе на геополитичкој површини, ма како она лаику најчешће изгледала неразумљивом.

У све што ради, Димитријевић уноси целог себе. Тако се током 2019. године сав посветио одбрани права Срба на сопствено предање о србоциду у НДХ, па је на страници Стања ствари организовао запажени виртуелни округли сто о систему логора Јасеновац. Знајући за такву његову састрадавајућу пасионираност, мудри Предраг Драгић Кијук ми је често говорио како се брине за Владимирово здравље, које је први пут озбиљно попустило 2010. године због бола од тада настале и до данас незацељене ране братске неслоге међу српским архијерејима. „Бол за отачаство“ је од Светог Саве постао највиша узор-мера патриотских осећања у Срба (М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи, Београд, 91). Због снажног осећаја бола и дужности пред „отачаством“, чији сам свакодневни очевидац, Владимир Димитријевић је, чини ми се, најближи идеалном типу интелектуалца о коме Мило Ломпар вели: „Не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити или не бити за националну културу, нешто били.“ (овде)

Већ летимичан поглед на десетине његових књига и стотине чланака показује да Владимир Димитријевић (биографија и библиографија В. Димитријевића овде) бира теме својих расправа имајући на уму још једну дубоку поуку Семјона Франка: „Ко не сматра за потребно да загреје и осветли данашњицу, да је учини макар мало разумнијом и осмишљенијом како за себе тако и за своје ближње, тај, ако није лицемер, идолопоклонствује. И обрнуто, што је конкретнија човекова морална делатност, што више она узима у обзир конкретне потребе живих људи и усредсређена је на данашњицу, што је више, укратко речено, прожета не апстрактним принципима, већ живим осећањем љубави или живом спознајом дужности љубавне помоћи људима, то је човек ближи подређивању своје спољашње делатности духовном задатку живота.“ (С. Франк, Смисао живота, Београд, 2007, 112-113) Владимир Димитријевић и не ради ништа друго, него служећи ближњима отвара животно важне теме о којима по правилу ћуте окупиране научне и културне националне установе и на њих даје насушно потребан хришћански одговор, од деловања секти, преко биоетичких питања, проблема вештачке интелигенције, до идеологије политичког хомосексуализма и реформе образовног система. Притом не знам никог у сујетном свету науке ко се са таквим искреним усхићењем радује свакој новој вредној књизи или чланку других аутора. Колико пута ме је у рано јутро одушевљен будио, како би ми прочитао фрагменте из тек објављених рукописа Слободана Антонића, Милоша Тимотијевића, Мила Ломпара, Срђана Цветковића, Александра Петровића, Мише Ђурковића, Милоша Ковића, Миломира Степића, стихове Ђорђа Сладоја, Ивана Негришорца, Драгана Хамовића….

То што је 2019. година показала да је српска омладина у Владимиру Димитријевићу препознала једног од својих учитеља, вишезначна је порука наде српском народу. Тридесет година је Владимир Димитријевић неуморно позивао Србе да се врате теодулији – на пут служења Христу Богу и ближњима. Иако је његов списатељски, преводилачки, приређивачки и предавачки рад извршио немерљив утицај на духовни преображај многих који су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година пришли Цркви, укључујући и потписника ових редова, до пре неку годину је драгоцена Владимирова реч ретко излазила ван зидова манастирских конака, парохијских домова, провинцијских домова културе и локалних телевизија. Данас се Владимиров глас већ шири међу масом српске, пре свега студентске омладине.

После великог страдања у коме је раскућена наша крвљу стечена очевина, после банкрота свих лажних политичких идеала и европских „изама“, после окупације заветне косовско-метохијске земље, поново одјекује позив Светог владике Николаја (Велимировић): „Шта чекате Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе као што су многи народи већ бачени или ћете се једном од огња страдања освестити и засијати као народ Бога живога?“ (Н. Велимировић, Кроз тамнички прозор, С. Д. III, Линц, 2001, 918) Ако српска омладина данас радо чита и слуша Владимира Димитријевића, онда је то први озбиљан знак да ће, речју Св. владике Николаја, „историју мангупарије“ заменити поново „историја Србадије“. Уместо овештале „катедарске“ науке, која нема одговор на кључне духовне бриге савременог човека, српска омладина преко текстова и предавања Владимира Димитријевића открива Господа Христа, „једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава“, јер, вели Св. владика Николај (Велимировић), „све друго, што се замореном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“

Да Владимир Димитријевић својом, благом а убедљивом, речју успешно враћа бројне Србе и Српкиње из „земље недођије“ у духовни завичај наших отаца, најјасније показује судски поступак који је против њега повела једна од страних агентура за ширење противпородичне идеологије међу Србима. Владимир Димитријевићу се 22. јануара 2020. суди зато што нас уверава да је „Свети Николај Жички прорекао да ће се, после свенародног страдања, молитвама Светог Саве, Срби вратити себи, и да ће се свуда орити: „Алилуја!“ (овде)

Проф. др Зоран Чворовић

Александар Живковић: Горан Ж. Комар, читач стећака рода ћириличног

Стање ствари има велику част да, између пробраних личности нашег културног и јавног живота, за личност 2019. године прогласи и др Горана Ж. Комара.

Уверени смо да ће читаоци већ из податка да је ове године публиковано, на хиљаду сто страница, капитално дело нашег лауреата – Ћирилични натписи на стећцима (издавачи: Штампар Макарије и Компанија Новости), које се ових дана заокружује монографијом Књига о стећку: поводом 800 година самосталности Српске православне цркве (Фондација Кнез Мирослав, Требиње), схватити да је оваква одлука редакције Стања ствари објективна, мада ми не скривамо да смо поносни на то што је др Горан Ж. Комар редовни сарадник нашег портала.

Животни и научни пут Горана Комара јесте у нашој средини, и садашњем времену, помало необичан, али, са друге стране, он је и веома инспиративан. Рођен у познатој бокељској породици Комара, 1962. године, наш садашњи лауреат завршио је најпре студије медицине у Новом Саду и специјализацију опште медицине у Београду.

Међутим, његов научни интерес претежно је историографски, а његов научни рад (преко 120 библиографских јединица) утолико значајнији што је заснован на архивским и теренским истраживањима.

У забелешци о његовом раду постављеној на интернет страни Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, каже се:

„На пољу историографије ради на обради изворних ћириличних докумената Боке Которске и Дубровника из раздобља од XVII до XIX вијека, као и на сабирању података за политичку и нарочито црквену историју херцегновског краја. Објављује монографска дјела посвећена изучавању историјског хода херцегновских села, као и радове из историје Српске православне цркве у Боки и Херцеговини. Велики број радова посветио је рушењу тезе о измјени етничке слике Боке Которске након млетачког-савезничког заузећа Херцег Новог 1687.“

Осим горе наведеног, последњих петнаест година др Горан Комар је, користећи и своју одличну физичку спрему, неуморно обилазио стећке на подручју Старе Херцеговине, Западне Босне, Подриња…

Два основна закључка његових истраживања стећака јесу:

а) Нема материјалних доказа да су стећци, а највећи бројих их је сачуван од XV века, наслеђе неке јеретичке групе на овом простору. Напротив, сви они се налазе на гробљима уз православне цркве и црквишта.. Ово наравно не спречава, садашње неправославно становништво Босне и Херцеговине да се позива на стећке као и своје наслеђе, већ говори једноставно да су стећци православни гробови грађени на једном ширем балканском простору.

б) Сви натписи на стећцима су искључиво ћирилични. Као и православље, ћирилица је у основи идентитета становништва подручја на којима налазимо стећке.

Овакви налази доктора Комара, значајни и у светлу недавног стављања стећака на листу културне баштине УНЕСКО-а, указују на то да је можда дошло време да се неки фантазми бивше југословенске историографије коначно преболе.

Можда је за такав подухват историчарима био потребан један медицинар, наша личност 2019, др Горан Ж. Комар. Његово дело сигурно ће претрајати ову календарску годину. Како недавно рече један паметни Никшићанин: „У односу на доктора Комара, сви се ми бавимо ефемерним пословима.“

Др Александар Живковић

ПРЕТХОДНИ ИЗБОРИ

• Личност 2014. године: Гаврило Принцип
• Личност 2015. године: Слободан Антонић
• Личност 2016. године: Александра Нинковић Ташић
• Личности 2017. године: Милош Ковић и Ана Томашевић
• Личности 2018. године: Мило Ломпар и Арно Гујон