Лица ухапшених Срба: Милорад, последњи Србин из Витомирице код Пећи

Чак је и суд у Приштини утврдио да породица Прекај нема право на Милорадову земљу, испоставило се и да Милорад није убио њиховог оца Садрију, али, за Милорада није било мира. Ухапшен је и оптужен да је починио ратни злочин

Милорад Ђоковић из Витомирице код Пећи већ тринаест и по месеци чами у затвору у Подујеву а у самој Витомирици, после хапшења Ђоковића, нема више ниједног Србина јер је Милорад био последњи који је у том селу живео. Његов бранилац, адвокат Василије Арсић изјавио је недавно да је Милорад „видно уплашен, да се у притвору осећа безнадежно“, да је „невин и да ништа од онога што му се ставља на терет није урадио“, као и да ће одбрана и Милорад то и доказати на суду.

„Ђоковић никада није био активни припадник војске или полиције Србије. За време мартовског погрома 2004. године Албанци су му запалили кућу, али он је успео да направи нову и наставио је да живи на свом имању с комшијама Албанцима и Бошњацима. Да је починио било какав злочин не би свих ових година остао да живи и ради у Пећи“, рекао је адвокат.

Милорад Ђоковић радио је као матичар у селу Гораждевац, никада није напуштао пећку општину, ухапшен је 27. јуна прошле године. Против Милорада, 23. јуна ове године подигнута је оптужница којим му је на терет стављено да је 1999, наводно, учествовао у „ратним злочинима“ у једном селу код Пећи.

„Оптужени је под сумњом да је за време рата на Kосову, од јануара 1998. до 21. јуна 1999. године, у селу Оздрим општине Пећ, био припадник српских полицијских и војних снага, које су 7.маја 1999. прво опколиле село Оздрим, а затим кренуле у војно-полицијску офанзиву пуцајући на цивилно становништво, у ком случају је убијено 19 цивила албанске националности“, саопштило је Специјално тужилаштво у Приштини пошто је 23. јуна 2023. године, пет дана пре истека законског рока, подигло оптужницу против Ђоковића.

„Оптужница је подигнута, јер Тужилаштво ни у једном случају у оптужбама за ратне злочине није одустало од оптужнице, то је њихова стратегија, сматрају да имају довољно доказа, али одбрана ће уложити захтев за њено одбацивање“, изјавио је адвокат Арсић после подизања оптужнице против Ђоковића.

Тужна је и тешка судбина Милорада Ђоковића (61), последњег Србина из Витомирице. Да није толико истрајавао на својој имовини, на праву, жељи, потреби да остане на Косову и Метохији, да се није тако срчано борио за своје, да је пристао на отимачину, да је продао кућу и плац, Милорад би данас, уверени су они који га познају, можда, и био на слободи, али, „било би му тешко на срцу и у души, јер, како да се одрекне свога, како да се одрекне себе, својих предака и њихових гробова“?

„Милорад Ђоковић је пре свега добар и поштен човек. Познајем га годинама, пријатељи смо. Нити ја, нити било ко, ко познаје Милорада, ни на тренутак нисмо посумњали да је он нешто крив, да је починио оно за шта га терете. Милорад невин лежи у затвору“, каже за РТ Балкан пријатељ ухапшеног Србина Лука Златичанин из Гораждевца.

Лука је био у дворишту Ђоковића кад су хапсили Милорада, полицајци су га, прича, питали зашто је ту, он им је одговорио да је Милорадов пријатељ, да је због тога дошао, а онда су и Луку испитавали где је био за време рата.

„Видео сам тада Милорада, лисице су му биле на рукама, окренуо се према мени, осмехнуо се док су га одводили а ја му довикнуо да се држи“, прича Лука.

Милорад је, наставља Лука, помагао и Бошњацима и Албанцима, живео мирно.

Неких два месеца пре хапшења, Милораду су у Витомирици срушили кућу, истрага је, наравно, у току, и то, не да су кућу срушили, него су они против којих је истрага у току, објекат који је Милорад тешко и стрпљиво, с муком зидао годинама – сравнили са земљом. Ни камен на камену нису оставили. Колико се зна нико у селу није стао на пут рушитељима, питао их зашто дирају, зашто руше туђе…

Напад на Милорадову кућу десио се, иначе, само што је несрећни човек, после вишегодишњег суђења, добио пресуду Врховног суда у Приштини да су кућа и плац на коме се налази његови, и таман кад је Милорад помислио, понадао се, да правде ипак има. Сам Милорад много се радовао новој кући коју је још пре рата почео да гради на плацу око ког се судио последњих година.

По некој другој правди која влада тамо где је Милорад мислио, планирао слободно да живи, баш на том парченцету његове земље за које се судио и које му је досуђено, планирано је да буде локални пут и аутобуска станица, како би се побољшао живот локалне заједнице па је због тога Милораду кућа и срушена.

Можда би Милорад, претпостављају они који га боље знају, данас био на слободи и да једном приликом, кад су га питали зашто не одустане, није изјавио – „Шта да радим, не могу да се предам!“.

„Милорадов деда доселио се у Метохију у време кад су овде насељавани Црногорци, његов отац родио се у Витомирици, Милорад се родио у Витомирици, зато је он толико везан  за ову земљу“, каже Златичанин.

Милорад се у Витомирицу вратио пре 15 година. Чим се појавио у селу, албанска породица Прекај која је користила његово имање, оптужила га је да је он убио њиховог оца, и сем тога за учешће у паравојним формацијама, масакре и злочине. Иако се после  испоставило и да је несрећни Садрија Прекај погинуо после рата у саобраћајној несрећи, иако је суд потврдио да фамилија Прекај нема право на његову земљу, за Милорада, јединог Србина у селу мира није било. Уследила је петиција 400 мештана суседног села Дубово који су Ђоковића оптужили да је – војска краља Николе на плацу који је власништво Ђоковића 1913. убила 12 Албанаца!

Нађена су и два сведока  за оптужбе за „ратне злочине“. Један је чак својим очима видео како Милорад „убија“ Есата Морину.

„Не сумњамо ни најмање да је Милорад затвору само зато што је неко бацио око на његову земљу, на тај плац који је на добром месту. Ни  једну другу Милорадову кривицу не видимо“, кажу Милорадови познаници из Гораждевца.

Помињу и пример Србина из Клине који је, како су чули, такође био на некој оптужници, а кад је пристао да прода кућу и плац у Клини, и то по цени коју су одредили купци, оптужница је повучена.

И, док је против Милорада вођена истрага, спремана оптужница, Милорад је сањао о обнови храма Светог Луке у Витомирици, срушеног, оскрнављеног још 1999. године. Прикупио је део средстава, део посла је већ урађен.

Када је једном новинар Живојин Ракочевић пратио Милорада до његове тек започете куће, дочекали су их локални Албанци:

„Овде су Срби побили Албанце. Ово није твоја земља него наша“, понављао је тог дана један млађи човек уносећи се у лице Милораду.

После је Ракочевић написао да је Ђоковић „злочинац који није био у сукобу“ и да је његов највећи грех „сигурност и одсуство страха“.

Није забележено ни да је на рушење Милорадове куће реаговала међународна заједница, нека НВО, неко из Европе од оних који штите људска права.