ЛАЗАНСКИ: Која нас будућност чека у ЕУ, кад је она већ данас пуна проблема и супротности?

Која нас будућност очекује у ЕУ, када је већ данас ЕУ препуна проблема и великих супротности? И како ту будућност у ЕУ везивати с питањем Косова? Не знам, да сам пророк, живео бих у пустињи или манастиру. Но, тамо ми се нешто не иде. Знам само чињенице, а оне говоре да је данашња ЕУ све више позориште апсурда, пише Мирослав Лазански, чију колумну за Политика.рс преносимо у целости:

Приштина најављује и формално формирање своје војске. Пошто та војска одавно постоји, само под другим именом. Заправо, под два имена: „Косовске безбедносне снаге“ и НАТО. Који опрема и обучава те косовске безбедносне снаге. А и вежба с њима. Наравно, вежба и с нама. А који, НАТО, за сада каже да се пре формалног преименовања имена с тиме морају сложити и Срби у скупштини Косова, јер то предвиђа устав. Знате оно, прво стандарди па онда статус. Па ће Срби када дође до гласања у скупштини Косова о преименовању „безбедносних снага“ у војску Косова највероватније напустити салу. А после се вратити у салу. Јер, језик правде увек је дволичан. А људи, били они мали, били велики, увек су грешили. Хитлер је водио рат како би Немци постали господари света, а уништио је Немачку. Черчил је водио рат да би спасао енглеску империју. У стварности, уништио ју је.

Која нас будућност очекује у ЕУ, када је већ данас ЕУ препуна проблема и великих супротности? И како ту будућност у ЕУ везивати с питањем Косова? Не знам, да сам пророк, живео бих у пустињи или манастиру. Но, тамо ми се нешто не иде. Знам само чињенице, а оне говоре да је данашња ЕУ све више позориште апсурда. Да је европска политика, заправо, антиполитика и да апокалипса прети и европској демократији. Погледајте Немачку, Италију, Шведску. Мађарској и Пољској из Брисела се прети…

Када му је Европа запретила да се неће сагласити с његовим акцијама, Ото фон Бизмарк још је давно изјавио: „Погрешно је говорити о Европи, то је чист географски израз!” Можда је Европа чисто географски израз, али у сваком случају, он је веома стар. Европљани су свесни свог дела света већ дуго, његове границе, топографија, језици и идеје признати су и о њима се расправља најмање 1.200 година. Више него било који други континент, Европа је била опседнута својим самоодређењем, утврђивањем шта то повезује „Европљане” и шта их разликује од њихових комшија. Укратко, утврђивањем специфичних захтева и очигледности „европске цивилизације”. Ти захтеви, засновани на интуитивно очигледним карактеристикама Европе: хришћанству, наслеђу Римског царства, различитим природним границама, представљају окружење савремене тежње за јединством. Међутим, када се размотри изблиза, слика постаје нејаснија, јер европска је цивилизација имала разноврсну прошлост. Наиме, чак и када су се Европљани позивали на идеју Европе, врло често су имали сасвим различите ствари на уму.

Ту је, пре свега, значајан елемент величине. Димензије европских држава се разликују: од Немачке, са преко 80 милиона становника, до малих држава у подручју Алпа. Земље с великим бројем становника и дуготрајним безбедним државним системима одувек су водиле рачуна да не буду анонимно апсорбоване у паневропске пројекте, било да су на њиховом челу били папе и цареви, било бирократе.

Мађари, Чеси и Пољаци ушли су у ЕУ као у интеграцију где влада идеал националне независности, политичке и културне слободе. Сада им Берлин намеће мигрантску политику с којом се не слажу, али и одређену врсту унутрашњег законодавства. Код великих земаља постоји забринутост да ће исувише великим идентификовањем с ЕУ, коју не могу да контролишу, изгубити своју посебну националну слику.

Знатно више од величине, положаја или историје, значајнија је линија поделе која у данашњој ЕУ иде кроз државе, а не између њих. Наиме, све оно што је недвосмислено европско у погледу мисли или укуса или праксе на континенту, одувек је било ограничено на транснационалну елиту. Уједињени познавањем једног заједничког језика, који је прво био латински, па француски и сада енглески, као и слободом кретања коју су им давали приватни ресурси или јавна подршка, такви људи су одувек и били Европљани и тако су се и осећали.

За неку другу Европу пољопривредника, трговаца, радника и чиновника Европа је још увек нешто апстрактно. Чак и на плану универзалне, популарне културе, која се може размењивати, та култура није специфична европска већ нека врста адаптиране параамеричке културе која је површно пелцована на локални живот. На нешто дубљем нивоу, нижа класа европских држава и даље је сведена на уже границе. Њене бриге и интересовања су више национална него континентална, а самим тим су више подложна популистичким и националистичким апелима против промена које су на њену штету спроведене у име Европе. Нестанак националних граница у ЕУ, када је реч о кретању робе, новца и људи, створио је неку врсту хибрида. Французи, Немци и Италијани су истовремено и Европљани само у зависности од тога шта раде. Пошто су се земље чланице ЕУ окупиле и створиле заједницу – мање да би изградиле јасно осмишљену будућност, а више да би спречиле повратак на добро сагледану прошлост. Односно, идеја и идеал Европе су и данас нејасни као и раније. Свакако, у питању је нешто више од географије, али одговор ипак није потпун.

Не знам шта је требало председници Хрватске госпођи Колинди Грабар Китаревић да у интервјуу једном аустријском листу каже „да се Хрвати у СФРЈ нису смели изјашњавати као Хрвати”. То напросто није истина, завршио сам део основне школе у Карловцу и Правни факултет у Загребу и знам да су се моји тадашњи школски другови увек изјашњавали као Хрвати. Уосталом, с неким каснијим истакнутим политичарима из редова ХДЗ-а био сам својевремено на студијама. У индексима, где стоји националност, писало им је „хрватска”. Ја видео, а може се и проверити…