Кво вадис, Аида? Како је Аида Ћоровић замрзела ЕУ?

Београдски муралисти могу да одахну – активисткиња Аида Ћоровић изгледа да је пронашла нови зид са којим ће се свађати, а он не само да није у Београду, него ни у Србији и по свој прилици се налази у „лепој њиховој“ Европској унији. Јер непријатељи новопазарске активисткиње нису више српски национализам ни улични уметници, већ је то, веровали или не – управо ЕУ.

„Фашизам“ који се Аиди својевремено привиђао док је с корнетима јаја шетала по Србији и физички се обрачунавала са визуелним приказима српских генерала – активисткиња је сада уочила на другој страни. У самом извроришту – у ЕУ и Немачкој.

Европска унија је, сугерише нам сада ова активисткиња за људска права, нацистичка творевина. „Европска просветитељска идеја пала је у чабар“, долазак Шолца у Србију је „окупација“, а потписивање меморандума о критичним сировинама за њу је „горе него приступање Тројном пакту“.

Није, дакле, Србија, никад ни била та којој је, како је она тврдила, „потребна денацификација“. То зло за које је она тврдила да је управо у Србији у „терминалној фази“- све време је било негде другде. Али, дуго јој је требало да то схвати.

Провиђење о томе каква је ЕУ заиста, Аида је, дакле, доживела с актуелизацијом прича о ископавању литијума у Србији, када је схватила да ћемо „нови фашизам препознати по жељи да се уништи планета која нам је свима једини дом“.

А онда је, потпуно изненада на своју профилну фотографију поставила слику на којој је Европска унија представљена нацистичком свастиком.

На такав обрт, „другосрбијанска елита“ која је својевремено, док се активисткиња рвала са полицајцима ускликивала „Je suis Aida“ – сада се немо  запитала – „Кво вадис Аида“?

Само је НАТО лобиста Лео Наим Бешири смогао снаге да прокоментарише једно – „ЈОЈ“.

„Антифашисткиња“ која је пре свега неколико година са страница „Дојче велеа“ поручивала- да је незамисливо „да неко у Берлину направи графит Хитлеру“ (поредећи то са постојањем мурала Ратка Младића у Београду), а све који би истицали српску заставу након гласања за срамну резолуцију у Сребреници пре неколико недеља називала „геноцидним“, можда се раније и премишљала око тога каква је ЕУ, али јој се сада изгледа, „јавило“ да се читав овај блок буквално дави у нацизму.

Али, није тако увек било – Аидини ставови о овом блоку мењали су се чешће од њеног имиџа који се кретао од – особе која критикује девојке које носећи хиџабе перу своју прошлост – до „хулиганке“ која се упушта у борбу „прса у прса“ са муралом Ратка Младића. Тако је било и са њеним ставовима – пре овог коначног заокрета, Аида се непрестано кретала танком, и не баш јасно дефинисаном границом између љубави и мржње према ЕУ.

„Морам да признам да се често осећам амбивалентно према Европској унији. Нисам од оних који кажу да је у Унији све савршено, што је чини обећаном земљом, одређеном врстом Шангри Ла у којој ћемо водити савршен живот након што јој се придружимо. ЕУ доживљавам као систем вредности и сматрам да усвајање ових вредности, како Србије тако и земаља у окружењу, треба да буде наш главни задатак. Мислим да треба тежити тим вредностима, а не само формалном уласку у ЕУ“, поручивала нам је Аида пре десетак година у разговору за портал „Јуропиан вестерн Балкан“, додајући да ЕУ замера ксенофобију и однос према мигрантима.

Сигурно да је Аида сада, када је коначно схватила шта су то „вредности“ ЕУ, напокон поносна што је „грађанка“ Србије која није део таквог система?

„Све можеш узети Србину- и новац и хлеб из уста, можеш му узети част и живот, али, кукала ти мајка ако се дрзнеш да му узмеш земљу. Толико дубоку, атавистичку везу са земљом (не мислим на државу, већ на њиву, башту, кућицу и окућницу) ретко сам виђала око себе. Зато сам сигурна да ће ово отимање земље у долини Јадра бити преломна тачка побуне и отпора и да ће овај ђубралук коштати власти и самог Вучића. Сигурна сам и тврдим без имало задршке, да међу људима који последњих година пружају отпор отимања земље, има оних који неће презати да дају живот за своју родну груду. Чекају нас екстремно тешки дани и месеци, али, ја ни једнога часа немам сумњу да ће Рио Тинто покуњен отићи одавде“, србује Аида са своје Фејсбук странице.

Активисткиња нас међутим, није лагала- њен однос са ЕУ био је, раније, заиста амбивалентан.

Нису јој ваљали, када је, како је својевремено тврдила, нису звали на састанке, и нису давали грантове док је у Новом Пазару водила НВО „Урбан ин“, за које су медији ипак писали да се финансира средствима из Норвешке, Швајцарске, Енглеске, Сједињених Америчких Држава, али да су му донатори и Сорошев Фонд за отворено друштво, Фридом хаус, ГМФ…

У љубави са Западом, Аида је, међутим, итекако била када се политички активирала као посланица Покрета слободних грађана у време Саше Јанковића, који је, попут данашњих наследника из те странке и сам знао да се спакује и оде у Брисел да се пожали на Вучића и ситуацију у Србији.

Није се Аида гадила ни од подршке коју ју је ЕУ упутила када је требало да иде у затвор због кршења јавног реда и мира док се обрачунавала са Младићевим ликом на зиду једне београдске зграде, а исто тако, није морала ни да размишља хоће ли подржати немачку резолуцију о Сребреници којом се Срби проглашавају за геноцидан народ. Штавише, жестоко је, баш као и читава ЕУ, лобирала и да се Црна Гора придружи оваквом етикетирању Срба, а оне који би истакли српску заставу у знак протеста због усвајања резолуције, оптужила је чак и да би они „сигурно урадили исто што су радили 90-их година на потезу од Поточара до Тузле – побили те људе“.

Никад тако није доводила у питање ни „да Косово није наше“, па ни да каже да „СПЦ није верска већ политичка организација. Једном речју – увек је била идеалан, школски пример западног активисте и „узор“ остатку цивилног друштва које финансира ЕУ.

Али, све што је било потребно да Аиду помири са сопственом државом, био је дакле, долазак „Рио Тинта“. Јер коначно, за њу се појавио већи непријатељ од сопствене земље.

Активисткиња, која је, како каже, само захваљујући дешавањима деведесетих избегла да буде „блазирана историчарка уметности“ која пије антидепресиве и незадовољна је животом, није међутим, сада по први пут шокирала јавност неким „заокретом“.

Јер она је, заправо, своју каријеру започела критикујући „бошњачки национализам“, да би јој се затим причинио „српски фашизам“ на коме је допунила своју биографију, и од историчарке уметности, постала „политичка активисткиња“ и „антифашисткиња“.

Да ли је Аида, уочавајући да је зло заправо у Европи, тек сада „упознала себе“?

„Може ми се да ћутим као већина и да се правим да не видим зло, али не бих била ја да окрећем главу“, поручује Аида, озбиљно загрејана за борбу за денацификацију. И то толико, да нас не би зачудило ни када би сада одушевљено подржала Путина, који је у Украјини (чији је режим она раније здушно подржала, на протестима оптужујући Русе за „агресију“ ) – у потпуно истој мисији. Ко зна- како је кренуло, можда покрај мурала Ратку Младићу осване и једно, Аидино „З“ у знак подршке руској специјалној операцији?