Кустурица за Спутњик: Свет у коме се прво хапсе најслободнији као Новак – пуца као филмска трака

Иако кажем да је свет пукао као што је некад пуцала филмска трака, то не значи да је књига „Кад мртви марширају“ дефетистичка. Идеја књиге скривена је у мом зрну хуманости које се брани, као што се велики кинески цар који је саградио зид бранио од смрти мислећи да ће му, кад направи одаја онолико колико година има дана, то бити брана од смрти.

To каже за Спутњик Емир Кустурица чија је управо објављена књига „Кад мртве душе марширају“ писани облик онога што је прослављени редитељ и писац у видео записима говорио на Спутњику. Тим се, како сам каже, још једном потврдила Борхесова идеја о литератури као сурогату усмене књижевности.

„Није ли свијет већ одавно постао затвор коме бодљикаве жице више нису најизразитији симбол слободе“, пита се Кустурица у уводнику насловељном „Окови новог свијета“ у коме као пример идеје о планетарној доминацији и укидању личне слободе наводи аустралијски притвор Новака Ђоковића, „првог међу слободнима, побуњеника који не жели у окове новог свијета“.

Новак и „Француска веза“

У Новаковом случају Кустурица види поновљену слику старе полицијске приче из филма „Француска веза“, а на питање какав је то свет у којем се прво хапсе најслободнији, и да ли је уметност кроз филм и књиге прва детектовала оно што се касније и догодило, каже да су то – заплети савременог света.

„Ми никад нисмо сигурни да ли је идеја Орвелова, односно Замјатинова била наручена да би нас упутила на то како ћемо живети, или је настала као слободно дело. Питање зачетака и питање идеја које генеришу и књиге и филмове су колико маргинализовано питање слободе толико и идеја која стиже као магистрална идеја на коју се сви други каче. Земље које су потпуно одбациле холивудски рецепт су Кина и Русија. У Русији у којој сам недавно био више нема холивудских филмова. Тамо има десет канала и међу њима нема ни један западни. Е, сад, шта је ту потребно? Потребно је створити свој свет, потребна је та интоксикација. Ја ту мислим на онај ниво холивудских филмова који су нам предвиђали ратове и најављивали разне неподопштине које стижу из САД. Али свакако не мислим на онај део филма који је седамдесетих и осамдесетих оплеменио читаву планету“.

Можда су те године, наводи Кустурица, када је егзистенцијални моменат био значајан у филмовима, параметар по коме би могла да се гради рецимо једна нова филмска култура у Русији, јер су сви редитељи који су вредели побегли у серије зато што је тамо више новца и лакше се исприча прича.

„А то се причање у недоглед претвара у дескрипцију и губи се синтеза коју сваки филм треба да има у себи и покаже оригиналност у свом изразу. Ја мислим да у таквим земљама треба да постоји вера у оно што је написано. Као студент у Прагу читао сам Шукшина, Распутина и све друге руске писце који чине први ешалон руске литературе који би могао да се снима наредних тридесет година и од којих може да се направи мејнстрим линија у тој култури.“

Безос или Микеланђело

Да ли је могуће створити „свој свет“ у времену у коме је узор Џеф Безос, а не Микеланђело, и када се четврта индустријска револуција разумева као увод у тоталитарно друштво, да ли ће револуција променити свест – питамо аутора дела „Кад мртве душе марширају“.

„Не може индустријска револуција да промени свест. То ће се десити тако што ће светска банка свима који буду хтели да ставе те импланте давати једно годину дана плату од две хиљаде долара. И они ће у годину дана да промене сваку идеју о свом животу. Одбрамбени механизам од те пошасти ће бити грађен само на основу доминантног фактора у православној култури за кога нисам сигуран да ли је код нас довољно јак, а надам се да ће он да крене трагом већег брата који своју православну културу штити на наизразитији начин“.

О једном од страхова које је литерарно уобличио у својој књизи – идеји да се од човека направи ђубре, али и о нади да до тога ипак неће доћи, Кустурица каже:

„Многи људи ће посегнути за тим. Оних који ће попут атеиста рећи `шта ме брига, кад умрем нек раде шта хоће` је све више, тих који су погрешно перципирали бога, мислећи да је бог за свакодневну употребу. Мислим да онај који жели да буде хомоген психолошки, не може да буде атеиста, односно, он неће упасти у нихилистичко блато и тамо завршити. Али, биће тих који ће радо да буду ђубриво, посебно оних који су још за живота били ђубрад“, истиче славни редитељ.