Куповина „рафала“: Шта ако нас нападне НАТО

На питање које се ових дана може чути у делу српске јавности, свакако подстакнуто и сећањима на НАТО агресију 1999, колико ће нам француски „рафали“ помоћи ако нас нападне НАТО, треба прво пожелети: не поновило се.

Али, како је мало шта у домену наших жеља, сасвим је оправдано запитати се колико ће „рафали“ бити употребљиви ако нас нападне нека чланица Северноатлантске алијансе или здружени савез као онда пре 25 година.

Србија и Француска јуче су потписале уговор о набавци борбених авиона „рафал“, и то 12 њих по цени од укупно 2,7 милијарди евра. Генерални директор компаније „Дасо“, произвођача авиона, Ерик Трапије изјавио је том приликом да ће Србија добити најсавременији модел који је тренутно у употреби у француској војсци, док је председник Србије Александар Вучић истакао да ће то бити први пут да наша земља набавља западне авионе.

Осврћући се на набавку, али пре свега примену „рафала“ у нашим околностима, уредник телевизије „Фронт“ Андреј Млакар каже за РТ Балкан да се ради о скупом и за наше прилике мало употребљивом авиону, као и да није ни планирано да се он користи у ратним окршајима.

„Ради се о борбеном авиону четврте плус плус генерације, већ на прелазу у пету, који је искључиво прављен за оно што се у НАТО оквирима зове мрежно-центрични рат. То су високо сложена, борбена, софистицирана средства за борбу ван визуелног домета, ношење електронске опреме за ометање и носачи крстарећих ракета, пре свега СКАЛП АГ верзије и противбродску борбу“, наводи Млакар.

Србија ће добити „рафал“ Ф4, додаје наш саговорник, и уз Грчку и Француску биће једина балканска, односно европска земља која има овај тип авиона. Хрватској треба да буде испоручен половни Ф3.

Млакар наводи и да Ф4 има систем за активно електронско скенирање, радар АЕСА, а готово идентичне системе имају и руски Су-35с и МиГ-35.

Kако указује наш саговорник, одређени делови, опрема и наоружање неће бити испоручени Србији, ти делови намењени су чланицама НАТО-а или само најближим савезницима Француске.

„Србија неће имати у својим авионима, пошто није део НАТО-а, војне транспондере, већ цивилне за откривање и праћење у току лета. Такође, српски авиони неће бити наоружани са даталинк 16, уређајем за скенирање и међусобну брзу интерну комуникацију која се обавља преко заштићене везе и коју имају НАТО авиони“, напомиње Млакар.

Што се тиче наоружања, како додаје наш саговорник, не добијају сви идентичне пакете него се врше посебни преговори са Министарством одбране Француске. Генерално, ракете дугог домета „метеор“ Французи дају само јако блиским савезницима или земљама за које се то процени, а њих осим Србије, неће имати ни Хрватска за своје „рафале“, наводи Млакар. Исто важи и за крстареће ракете „скалп“ АГ.

„Французи ће нам највероватније понудити ракете кратког и највише средњег домета, максимално до 100 километара. Остају нејасноће око испоруке опреме за гађање циљева на земљи, као и да ли ћемо имати уређај за електронско ометање ‘спектар’ који се монтира на крила авиона“, каже наш саговорник.

Млакар сматра да ни Србија ни Хрватска неће никог напасти овим авионима, и истиче да НАТО планира да обе земље користи за „ер полисинг“, односно да ће ти авиони контролисати ваздушни простор над бившим југословенским републикама.

„За неке службене ратове, ти авион тешко да ће бити коришћен. Можда у некој противваздушној заштити, осим ако не дође до директног конфликта НАТО-а и Русије. Али, план је да на Балкану буду искључиво коришћени за ‘ер полисинг'“, каже Млакар.

Мана авиона, према мишљењу нашег саговорника, је и његова цена. Како каже, он кошта од 65 милиона долара до 225 милиона долара у зависности од типа летелице. Скупо је и одржавање, као и обука, веома захтевна, механичара и пилота.

„Сат лета авиона кошта 23.000-24.000, па понекад и 27.000 долара. А да би авион био исплатив, мора да има од 200 до 220 сати годишњег налета. За новац који издваја за ‘рафале’, Србија је могла да купи две ескадриле Су-35 или две ескадриле ловаца Ф-16. По мени, изабрана је веома лоша понуда. Авион јесте што се тиче перформанси одличан, али је доста скуп. Трошкови одржавања су јако високи, захтеваће и прилагођавање инфраструктуре, изградњу нових аеродрома, хангара, писта, јер, нажалост, правимо отклон од руских авиона први пут од 1955. године“, истиче Млакар.

Страховање да би авион даљински могао да буде онеспособљен, уништен, односно да би Французи преко некаквог уграђеног софтвера или сличног могли, по потреби, да га претворе у старо гвожђе, наш саговорник сматра неоправданом, а овакве приче митом.

„Бојазан од тога не постоји зато што ти авиони неће имати потпуно уграђену сву електронску опрему као што имају НАТО летелице, него ће имати много сиромашнију. Французе највише занима да заштите систем електронског ометања и радаре, због чега је Србија морала да потпише брдо папира који се тичу заштите интелектуалне својине“, додаје уредник ТВ Фронт.

Са дометом од преко 2.000 километара, овај авион је намењен за земље са великим пространствима, а не за мале земље које имају ограничену оперативну дубину, додаје наш саговорник.

„Дакле, скуп је и неупотребљив, а постојало је на тржишту много квалитетних авиона једномотораца који би потпуно могли испуњавати задатке. После више неуспешних покушаја, одустајања и оклевања око набавке других авиона, ово је постало изнуђено решење које ће нам донети огромне трошкове, а да ли се тај авион исплатио или не, сазнаћемо за шест до десет година“, закључује Млакар.