Kрвави поклон Украјини: Нико у Европи боље од Срба не познаје америчке касетне бомбе

Старији водници Војске Србије Славиша Марковић (36) и Небојша Милић (35) погинули су 1. августа 2012. године близу Панчићевог врха на Копаонику док су чистили терен од касетних бомби које су на то подручје током бомбардовања 1999. године бацане из НАТО авиона.

Марковић који је у тренутку експлозије био ближе бомби погинуо је на лицу места, док је тешко рањени Милић био жив још петнаестак минута, али је и он подлегао повредама.

Двојица искусних деминера страдала су, највероватније када су само дотакла бомбу испред себе.

„Уследила је жестока експлозија и бљесак, људи који су били у близини одмах су дотрчали до страдалих војника, покушали да им помогну… На лицу места затекли су језив призор, крвава раскомадана тела, Марковићу спаса није било, он је већ био мртав, водник Милић преминуо је мало касније на рукама једног од људи који су притрчали да помогну“, испричао нам је тада један од људи који су међу првима стигли на лице места.

Месец дана касније, септембра 2012. на Копаонику је чистећи терен од касених бомби живот изгубио и Раде Алемпијевић, деминер из Шида, који је иза себе оставио троје малолетне деце.

Само четири године касније, готово на истом месту на Копаонику од касетне бомбе тешко је повређен такође искусни деминер Младен Глуховић са Пала из Републике Српске. Експлозија се догодила док је Глуховић од касетних бомби чистио простор између куполе радара и цивилне контроле летења на Панчићевом врху.

После једне од експолозија касетних бомби на Копаонику је избио велики пожар, уз ватрогасце из Рашке, Новог Пазара, хеликоптере Војске Србије у гашењу у био ангажован и авион руског Министарства за ванредне ситуације.

Само на простор Копаоника близу Панчићевог врха, око хотела „Бачиште“ НАТО снаге су током 1999. године бациле 17 контејнера са касетним бомбама а у сваком је било између 150 и 350 експлозивних направа. Тројица погинулих искусних деминера само на Копаонику, више повређених деминера од којих су већина данас тешки инвалиди, црни су биланс страшног оружја које је НАТО током бомбардовања Србије 1999. године немилице користио, а процене су да је од краја марта до почетка јуна те године на територију Србије бачено више од 1.000 контејнера са касетном муницијом.

Одлука америчке администрације да Украјини испоруче контејнере са касетним бомбама, први товари наводно су већ у Кијеву, подсетила је ових дана људе у Србији на тешка страдања која су управо од касетних бомби преживели и 1999. године и годинама и деценијама касније када су људи на пољима, по шумама налазили неексплодиране пројектиле, страдали у покушајима да се велики простори очисте од тог зла.

Иако је простор који је тог 21. августа 2016. године претраживао деминер Глуховић претходно преоран специјалним оклопним возилом, једна од бомби из контејнера остала је под бусеном траве и експлорала је у тренутку када је деминер само додирнуо бусен.

Срећа у несрећи била је па је бомба на коју је нашио деминер са Пала била модел мање смртоносан од оних посејаних из контејнера „БЛУ-97-АБ“ којима је Копаоник углавном био посејан и од којих су страдали други деминери.

Тих година, људи на Копаонику али и по другим општинама у Србији учили су да касетне бомбе могу експлодирати годинама после бацања, да се активирају, у зависности од упаљача, на покрет, светлост, електромагнетно зрачење, статички електрицитет, тајмер… Још горе, бачене а неексплодиране бомбе из контејнера у простору функционишу попут минског поља.

Иако се на војним академијама учи да осам до 14 одсто касетних бомби избачених из контејнера не експлодира, тај проценат у стварности је много већи, по подацима Међународног комитета Црвеног крста и до 40 одсто.

Александар Вучић, председник Србије, тада министар одбране, стигао је пар сати после несреће у августу 2012. године на Копаоник. Истог дана сведочио је да је видео тела убијених подофицира који су били међу најбољим деминерима војске, и да, како је рекао тада, „фрагменти касетних бомби на језив начин цепају тело и уништавају животе“, да „човеку просто дође да се упита какви умови стварају такво оружје“.

Страдали подофицири Марковић и Милић само дан раније успешно су на Копаонику деактивирали једну касетну бомбу, следећа је за обојицу била кобна.

Осим на Копаоник, касетне бомбе бацане су током НАТО агресије на Србију 1999. године на још 16 општина.

Тако је пре неколико година близу војног аеродрома Дубиње крај Сјенице нађен контејнер са 202 неексплодиране касетне бомбе. На територији сјеничке општине касетне бомбе бачене су и близу села Чедово, крај реке Вапе, а потписник ових редова гледао је маја 1999. године разорене куће у том селу, страховите последице од експлозија касетне муниције, престрашене мештане…

Маја 2017. један деминер тешко је повређен када је приликом чишћења простора војног аеродромма „Дубиње“ експлодирала касетна бомба.

Према подацима Норвешке народне помоћи, у несрећама од касетних бомби у Србији је до сада евидентирана 191 жртва. Погинула је 31 особа, а рањено 160. Највећи број страдања од ових бомби десио се у вријеме агресије 1999. године.

Нико у Србији није тако добро запамтио касетне бомбе као Нишлије. За 78 дана бомбардовања, само на Ниш бачено је 36 контејнера са поизмеђу 150 и 350 бомби, и сем тога још 71 крстарећа ракета.

Шеснаесторо Нишлија масакрирано је, више десетина тешко повређено, 7. маја 1999. године у стравичном покољу у овом граду када су борбени авиони Ратног ваздухопловства Краљевине Холандије изнад Ниша избацили више контејнера са, ратним правом забрањеним, касетним бомбама БЛУ-97. Ни криви ни дужни људи побијени су на читавих 3,5 километара од било каквог ратног циља који би се могао подвести под легитимну мету.

Љиљана Спасић која је тог дана погинула имала је само 26 година и била је у седмом месецу трудноће. Гордана Секуловић – 28 година, Саша Миљковић – 33….

Хавијер Солана, генерални секретар НАТО, дан касније хладнокрво је објаснио да је „оштећење пијаце и клинике проузроковало НАТО оружје које је промашило циљ“. Извори из војске САД тада су објаснили да се „контејнер касетне бобме ЦБУ-87, није отворио изнад циља“ него, „убрзо након избацивања из авиона, због чега је субмуниција пала на друге циљеве унутар града“.

Ти „други циљеви“ били су грађани који су се враћали са пијаце, ишли на пијацу, продавали воће и поврће.

Био је то, касније је оцењено, „највећи и најсвирепији“ злочин над цивилима на тлу Европе од Другог светског рата. Први налет холандских бомбардера био је тог дана око 11 сати и 30 минута, други, само девет минута касније. Из два контејнера просуто је више од 300 наранџастих бомби, у трену, сем 16 убијених, више десетина лакше и теже рањених, уништено је и урушено 125 стамбених зграда и солетера, уништено више десетина аутомобила, погођене болнице, здравствене станице, фабрике, школе, магацини, спортски објекти. На улицама мирног града остала су разбацана тела, крв, сузе, јауци рањених, крици родбине побијених.

Само четири дана касније, на град су бачени нови контејнери касетних бомби, овог пута на насеље Дуваниште, 11 људи који су присуствовали обележавању великог православног празника, дана посвећеног Светом Василију Острошком, повређени су.

Годинама касније по граду су налажене те бомбе, неке од њих и на крову спортске хале „Чаир“.

После рата, из НАТО-а је цинично објашњено да је пакт током 1999. године „са само 1.080 касетних бомби гађао 218 координата у Србији, од чеге се 155 налазило на Косову и Метохији„.

Из америчке администрације ових дана објашњено је да су одлуку о испоруци касетних бомби Урајини донели пошто су Украјинци тврдо „обећали“ да такве бомбе неће бацати на територију Русије, односно да неће бити коришћене против цивилних циљева.

Холанђани су после покоља у Нишу „хумано“ одлучили да прекину са коришћењем касетних бомби у Србији, али ту одлуку нису прихватиле друге чланице Алијансе, а у коришћењу ове врсте муниције нарочито су се у каснијим данима истицали из британског Краљевског ваздухопловства.