Крвави план за отцепљење КиМ смишљен у Берлину: Познати немачки историчар открива позадину агресије НАТО на нашу земљу

Рат за отцепљење КиМ од Србије био је прворазредни циљ обновљене империјалне политике Немачке чији су се лидери после пада Берлинског зида вратили старим плановима о “продору на Исток” које су замаскирали причама о заштити људских и мањинских права.

То је, док су се рушевине на КиМ још димиле, а српски збегови из јужне покрајине лутали друмовима, у другој половини 1999. године закључио немачки историчар Матијас Кинцел. Следеће године је објавио књигу “Пут у рат: Немачка, НАТО и Косово” која је жестоко уздрмала немачку јавност утонулу у самозадовољни занос због повратка међу војне силе учешћем у “хуманитарном” рату против Србије.

Кинцел је владу у Бону означио као водећег хушкача који је увукао НАТО у рат на КиМ и довео до албанске “расистички мотивисане сецесије”.

– Наравно да мањински сепаратизам није немачки изум. И други освајачи су подстицали сецесије како би лакше владали над подељеним и у етничке и верске борбе заплетеним државама. Али, само је Немачка од овог средства направила принцип. Немачка “заштита етничких група” јесте возило европске експанзије и није ни у каквој вези са одбраном људских права. То доказује већ околност да се најватренији заговорници ових “групних права” никада не баве мањинама у сопственој земљи… Али, етичка фундираност новог немачког империјализма, истицање “људских права”, “мањинских права” и “самоопредељења”, свакодневно изнова потврђује своју вредност – указивао је Кинцел.

Кинцел је 2000. први јавно оптужио немачку владу да је одговорна за сакривање извештаја финских патолога из Рачка чији су налази показивали да српске снаге нису у том селу починиле масакр над цивилима. Такав истинит експертски извештај није могао да оправда “хуманитарну интервенцију” против Србије и под притиском из Бона је стављен под ембарго. “Експертизу” која је Србе означила као патолошке убице албанских цивила дали су немачки званичници и владини медији дајући повод за агресију НАТО.

Немачки историчар указује да корен овакве политике сеже дубоко у прошлост, до марта 1918, када је принц Макс Баденски, будући канцелар, саставио за немачког цара “Меморандум о етичком империјализму” у коме наглашава:

– Уколико немачки империјализам жели да одоли налету демократије и њеном захтеву за побољшањем света мора да буде етички фундиран. Ако остане на голом тражењу моћи демократија ће без муке надвладати. Зато у нашу националну вољу морамо да унесемо опште циљеве човечанства.

Пратећи упутство, немачке постхладноратовске владе су гебелсовском пропагандом сатанизовале Србе, за чије је наводне жртве, косовске Албанце, једини спас био у “Великој Албанији”. Кинцел износи огроман број доказа да су се владе у Бону мењале, али да је политика према КиМ остајала иста: јужна српска покрајина мора да буде отцепљена искључиво ратом у коме ће се Немачка изнова легитимисати као војна сила и добити сопствени протекторат.

Историчар истиче да првобитни циљ НАТО на Балкану није био да распарчава постојеће државе. Заокрет је изазвала Немачка – једина чланица Алијансе која је непрестано и тврдокорно заговарала употребу силе ради остварења “права на сецесију”. Кинцел наводи да су немачке претње о сопственом војном осамостаљивању чак и евентуалном нуклеарном наоружавању, у ствари, изазвале Америку да поведе бизарни и злочиначки поход највећег војног савеза у историји света против Србије.

– Да ли је рат на КиМ, дакле, првенствено био “немачки рат” кога су подржавале друге чланице Алијансе? Ко жигоше овај аспект рата, сигурно је у праву… Многи критичари рата у Француској имају утисак како се Француска одриче свог националног суверенитета зарад остварења немачког интереса на Балкану. И у Великој Британији је критика рата одређена дубоким неповерењем према Немачкој којој се спочитава намерно разбијање Југославије. На месту је и критика из Америке: “САД су интервенцијом заузеле страну у једном интерном европском рату и истовремено се удружиле са најреакционарнијим снагама у Европи, укључујући нову експанзионистичку, расистичку и све више милитаристичку владу у Немачкој”. Овај рат није био само катализатор европског милитаризма него и знак “етичког империјализма”. Наоружавање у циљу припреме за предстојеће ратове – то је девиза која се данас може свуда чути док је регулатива Уједињених нација, која треба да спречи ратове и решавање конфликата уведе у дипломатске канале, погажена и практично укинута – писао је крајем 1999. године Кинцел.

После агресије НАТО на КиМ, уследио је низ сукоба, почев од оружане побуне Албанаца на југу централне Србије и у Северној Македонији, преко терористичког напада на САД 11. септембра до интервенције НАТО у Авганистану, затим крвавог “Арапског пролећа”, рат у Украјини, појаве Исламске државе, пакла у Сирији, нагомилавања НАТО ракета и трупа на границама Русије…

(Новости/Курир, 18. 07. 2021)