Србија ће набавити од Русије део наоружања, а о чему је реч можда ће се конкретније знати већ сутра после састанка српског премијера Александра Вучића са председником Руске Федерације Владимиром Путином. У сваком случају, како је рекао српски премијер, Србија ће настојати да део наоружања производи у сарадњи с Русијом.
Војни аналитичар Јевгениј Крутиков, колумниста интернет портала „Взгљад“, каже у интервјуу за Спутњик да управо Русија може да опреми српску војску и то много јефтиније и брже него неке западноевропске земље или Сједињене Америчке Државе.
— Јачање одбрамбене способности Србије је неопходно, али не како бисмо је поставили у некакву зависну позицију од руског наоружања. Ако би српска армија била повезана са Русијом путем уговора, ту не би било ничег лошег. Многе светске државе зависе од наменских индустрија других држава.
Зашто би Русија јачала одбрамбену способност Србије? Како би се направила нека врста равнотеже према Хрватској, која повремено добија поклоне од САД у облику оклопних возила, хеликоптера, а чак, ако је веровати информацијама, добиће и систем М270МЛРС?
— Србија се прилично дуго, можда десетак година, није бавила својом војском. То јест, није било никаквог процеса озбиљног наоружавања нити стварања тактичке војне доктрине. Србија тек сада дефинише своје потенцијалне опасности. Нико не говори када ће се тај процес завршити. Свака држава има своју доктрину и то је предуслов да се армија доведе у одређено стање сходно потребама.
Савршено је јасно да Русија може опремити српску војску брже и много јефтиније него некакви европски или амерички партнери. Руско оружје је много примењивије за Балкан. Нема потребе да се војска изнова обучава. Уз то, српска војска се делимично оријентише на сопствену наменску индустрију. Управо „лазар-2“ је српски производ.
Наравно, у свему постоји политички аспект. Последично, биће врло тешко говорити о ступању у НАТО или прелазу на западне војне стандарде у ситуацији када је велики део српске војне технике оријентисан на производе руске наменске индустрије. Али, опет, то је посредни ефекат. У првом реду, ради се о томе да су руски уговори и испоруке заиста повољни и корисни и за Србију и за Русију. Управо због односа цена-квалитет.
Српски медији су помињали могућу испоруку руског система С-300 Београду, колико је то уопште реално? Мислите ли да је то више политички гест?
— Можда и јесте политички. Али, како ја то схватам, српска страна још није одлучила, то јест дефинисала које јој то опасности потенцијално прете. Ипак, Вучић је посредно помињао да би требало поставити „кишобран“, који би представљао заштиту од ракета. Да, слажем се да би такве испоруке могле да ставе Београд у незавидну ситуацију, с обзиром на то да би након тога вероватно почео притисак на Србију.
Мислим да се овде заправо налазимо на почетку пута, на почетку процеса. Уговор се потпише за дан или два, али реализација тражи много времена. А како ће и колико у будућности наши европски и амерички партнери притискати Београд, то остаје да видимо. Јер, показали су да воле то да раде.
Да ли ћемо о могућим споразумима између Руске Федерације и Србије чути нешто више сутра после преговора Путина и Вучића?
— Тачно. Иначе, све уговоре који се тичу војно-техничке сарадње потписује председник. Јасно је да се овде ради о једном комплексном процесу. Мислим да ни сутра заправо нећемо чути све детаље договора. Ако се испостави да јесте одлучено о ПВО, до реализације неће тако брзо доћи. Сада се, уопште, мало говори о војној сарадњи, више пажње се посвећује енергетици. А мислим да би требало да буде обрнуто.