Кристофер Хил код Динка Грухоњића: Шта ће амерички амбасадор на Новосадском универзитету

Амерички амбасадор Кристофер Хил током читавог свог мандата представља се као „момак за све“. Један дан је стручњак за копање литијума, следећег покушава да убеди Србе да их је НАТО бомбардовао због њиховог добра, а затим „тезгари“ као контролор избора.

Ових дана, Хил се представља и као стручњак за високо образовање, па смо га тако јуче могли видети и на Филозофском факултету у Новом Саду, у срдачном разговору са професором, и то не било којим, већ професором Динком Грухоњићем, чији отказ због говора мржње траже студенти.

Филозофски факултет, наиме, саопштио је да је Хил посетио Одсек за медијске студије, где је разговарао са деканом Иваном Живанчевић Секеруши и продеканом за међународну сарадњу Зораном Пауновићем, након чега је обишао мултимедијални ТВ студио, који је изграђен уз помоћ америчке амбасаде. Потом се сусрео и са Грухоњићем, с којим је, каже се у саопштењу, причао о слободи медија и претњама новинарима.

„Људи имају право да кажу оно што желе да кажу и најбољи начин да се супротставе нечему што је неко рекао је да имају боље аргументе. Не подржавам физичке радње које имају за циљ да наруше нечије право на говор. Мислим да је кључ овде осећај толеранције. Сви морамо да будемо бољи на том пољу“, посаветовао је Хил све оне којима је баш тешко да толеришу Грухоњићеве испаде, од којих се последњи, након чега је и студентска „буна“ кулминирала – десио када је себе упоредио са злогласним командантом Јасеновца Динком Шакићем.

Навикли смо да Хила срећемо свуда где, с обзиром на то да је представник стране амбасаде, уопште и не би требало да га видимо. Али, шта тачно показује последња епизода, у којој се амерички дипломата сврстао на страну човека кога оптужују за ширење „неоусташких идеја“?

Да ли можда Америка овај пут, сасвим отворено, показује да подржава антисрбовање?

„Хилов састанак са Грухоњићем још један је од доказа да постоји непринципијелна коалиција између домаћих аутошовиниста и оних који су оличење меке окупације ове земље, а то је пре свега амбасадор Хил, односно Америка која себи дозвољава овакве испаде, који спадају у оличење недипломатског понашања. То с друге стране, показују и оно што смо ми већ знали – да Динко Грухоњић, који би у сваком нормалном друштву био маргиналац, има моћ да правосудни органи и тужилаштво на поновљене испаде ширења верске, националне расне мржње, не реагују“, објашњава професор Факултета политичких наука Часлав Копривица.

Грухоњића саговорник РТ Балкан назива „једном врстом екстремисте“ и политичког активисте, који се прво претворио у новинара, „а онда волшебно и у професора универзитета, иако за тако нешто нема никаквог покрића“.

„Ради се о једној врсти кадрирања, где се људи који су послушни окупационим силама поставе на одређена места важна за ово друштво, јер то је неко ко васпитава и образује будуће новинаре. Тако се онда проширује и репликује образац утицаја – они људи који су по вољи НАТО пакту и Америци, које већ више од 30 година показују да су нам крајње несклони, овде могу да праве каријеру, и то врло успешну, и то не не на основу академских квалификација, већ на основу мржње српског народа“, истиче Копривица.

Без обзира на то што се Хил састао и са студентима који траже Грухоњићеву смену, а који су му, како тврде, изнели читаву ситуацију, није он у овој ситуацији „посредник“ у решавању спора.

„Свима онима који би помислили да позову Грухоњића на одговорност – на овај начин стављено је до знања да је он под заштитом Америке, и с друге стране, да су у овој земљи изван домашаја извршне и судске власти особе на које прстом покаже Америка. Дакле, не само да он није кажњен због својих изјава, већ се овако шаље порука да се то неће десити ни у будућности. И овог и све друге Грухоњиће који се налазе на важним позицијама, а у које је Запад годинама улагао, Запад ће и штитити како би се и даље спроводио њихов утицај“, тврди Копривица.

„Режим меке окупације“ не одустаје од својих циљева, уверен је наш саговорник, подсећајући да бројни други универзитетски професори који су имали проблема са студентима нису били у видокругу западних сила.

„Није Хил ту дошао само да загрли Динка Грухоњића, већ Америка једноставно штити своју инвестицију и ставља до знања да је он њихов човек. Такви људи ће, а много их је, и даље уживати њихову заштиту, све док се ова земља не дозове памети и почне да у пуном капацитету спроводи своју сувереност“, закључује Часлав Копривица.

Слободан Орловић, професор Правног факултета у Новом Саду објашњава да је, иако, амбасадори посећују факултете, по позиву учествују на конференцијама и држе говоре, „веома неуобичајено да амбасадор највеће светске силе одлази у, рекао бих, приватну, незваничну посету једном професору, па таман се он звао Динко“.

„У питању је ‘мек’ начин пружања најтврђе могуће подршке Грухоњићу у ситуацији коју је сам изазвао својим јавним изливима мржње, док у исто време од те блаћене Србије и Срба прима своју буџетску плату и још штошта, претпостављам, из факултетских и државних пројеката. Ја се снажно надам да амбасадор Хил неће пресудити овај спор, али својим сврставањем може допринети да кривац заобиђе кривицу. А Грухоњићева кривица је управо нескривени говор мржње према народу и држави чији хлеб једе. Замислите како би прошао преостали Србин на Загребачком свеучилишту да тако јавно и упорно мрзи Хрватску и Хрвате. Не би му места било ни на свеучилишту а богме ни у Хрватској све са Херцег Босном“, истиче Орловић.

Коментаришући Хилову изјаву о томе да је за смиривање ситуације на Филозофском факултету у Новом Саду потребна „толеранција“, наш саговорник указује да „није толеранција света крава“ већ је пре политичка флоскула.

„Ни слобода говора није неограничена вредност. И њој и толеранцији, граница је говор мржње. Шизоидно је толерисати расистичку мржњу понављану према твом народи и твојој држави. Ту се онда улази у поље психијатрије, миљама далеко од икакве слободе а камоли слободе говора. Неко ко је протагониста такве једне српскомрзилачке политике, нема ста да тражи на државном универзитету Србије. А како ће се ово решити, незахвално је предвиђати, али надам се на обострано задовољство и наше државе Србије и појединца Динка“, закључује Орловић.