КОВИЋ: На Космету може да отпочне отрежњење српског народа из вјековног мамурлука

Професор Милош Ковић у новогодишњем интервјуу говорио је о студентској посјети Космету, полажају Срба на Косову и Метохији, и на који начин и како требају Срби да се боре за опстанак на својим огњиштима.

Поштовани професоре Ковићу, како се дошло на идеју да се организује студентска посета Косову и Метохији? Да ли је екскурзију организовао Филозофски факултет? Одељење за историју?

– На Универзитету у Београду, колико је мени познато, екскурзије на Косово и Метохију већ годинама организују Правни факултет, Учитељски факултет, Факултет политичких наука, али не и Филозофски факултет, од кога би се то, на основу његових традиција и наука које се на њему проучавају, најпре очекивало. То понешто говори о својеврсној кризи у коју је запала ова наша добра, стара, заједничка кућа. Одељење за историју је у тако жалосном стању да се добром вешћу може сматрати већ и то што није покушало да нас спречи да путујемо на Косово и Метохију.
Јер, ову екскурзију организовали су студенти историје. Они су осетили потребу да посете Косово и Метохију, они су пронашли превозника, направили план и позвали професоре да им се придруже. Одазвали су се, са мном, доценти др Маја Николић и др Небојша Шулетић. Тако смо имали стручњаке и за средњи и за нови век. Са нама је кренуло и неколико постдипломаца са Одељења за историју уметности, који су нам тумачили фреске и архитектуру наших средњовековних манастира и цркава. Са нама је било и неколико колега из института. Одзив студената је био изнад свих очекивања. Аутобус од преко педесет места био је попуњен за само неколико дана. За још петнаестак студената који су се такође пријавили, на жалост, нисмо имали места.

Која места сте обишли том приликом и да ли су ваши студенти изразили жељу да опет посете Косово и Метохију?

– Унеколико сам променио првобитни план, додавши му посете Великој Хочи, Ораховцу, селу Бостане код Новог Брда. Хтео сам да студенти нешто науче о нашој духовности, историји и споменицима на Косову и Метохији, али и да се суоче са стварним светом у коме живе, да својим виде шта значи данас тамо живети, одрастати у гету, ван закона, бити свакодневно изложен претњама и насиљу. Зато сам им, када смо полазили, рекао да ће свако са Косова понети своје утиске, али да је једно сигурно – ово путовање никада неће заборавити.
Сваки покушај да испричам шта смо видели, кога смо срели и са ким смо разговарали, трајао би предуго за један интервју. У најкраћем, посетили смо манастир Бањску, потом Газиместан, па Грачаницу. Потом смо прешли у Косовско Поморавље, где смо посетили Ново Брдо, Бостане, да бисмо преноћили у манастиру Драганац. Следећег дана ујутру били смо у манастиру Зочиште, Великој Хочи, Ораховцу и Призрену. Преноћили смо у Светим Архангелима, ујутру стигли у Дечане, потом у Пећку патријаршију. У повратку смо посетили и Косовску Митровицу.
Студенти су, на крају, тражили да поново организујемо овакву екскурзију. Учинићемо то првом погодном приликом, вероватно већ на пролеће.

Како су вас дочекивали Косовци и Метохијци и какве су биле реакције ваших студената, посебно оних који су први пут на КиМ?

– То је однос међусобног препознавања и охрабрења. Срби који, упркос свему, остају и опстају на Косову и Метохији, опкољени су мржњом, затворени су у гето, али су у себи слободни и чврсти у одлуци да се не предају, да сведоче и истрају. Ми долазимо из размаженог, поколебаног света измишљених проблема и лажних невоља, морала и памети анестезираних медијима, заробљени и раслабљени празним,
хедонистичким, материјалистичким филозофијама и животним стилом. Њима, који осећају и знају да их је ова држава напустила, потребан је сусрет и разговор са сународницима, којима могу да пренесу поруку о томе шта се на Косову и Метохији заиста догађа и зашто је важно сачувати Завет предака. Нама је потребно да све то чујемо и разумемо из прве руке, а не из медија. Већина нас носи у себи осећање стида, јер не чинимо довољно да бисмо прекинули ово срамотно стање и зато што живимо у земљи која је спремна да се одрекне својих грађана, уместо да учини све да би их одбранила и да би им помогла. Све су нас дирнули доброта и гостопримство владике Теодосија, игумана и братстава манастира Дечани, Драганац, Бањска, Зочиште, сестринстава Грачанице и Пећке патријаршије. Ипак, посебно су били емоционални сусрети и разговори са Живојином Ракочевићем у Грачаници, са професоркама гимназије у Ораховцу Оливером Радић, Јованом Баљошевић и Добрилом Витошевић. Тешко је речима описати оно што осетите када вас Јована Баљошевић води кроз Велику Хочу, заборављени, угрожени драгуљ српске културе, или када, пошто се напољу, чак ни у јединој улици која нам је ту преостала, више не може гласно говорити, у Цркви Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, слушате Оливеру Радић како пева „Ораховцу башто рајска“, песму врлог Ораховчанина Гаврила Кујунџића.

Да ли за тако кратко време може да се сагледа положај Срба на Косову и Метохији, и да ли се код њих најпре примети бол и патња или вера за опстанком на заветној земљи?

– Чак и кратак боравак на Косову и Метохији и разговор са људима неупоредиво су важнији од најбоље телевизијске репортаже или новинског текста. Ипак, нема сумње да се на Косову и Метохији мора дуже живети да би се у потпуности разумело оно што се тамо догађа. Вера и патња ту су нераздвојни. Србима на Косову и Метохији, нарочито јужно од Ибра, међутим, најтеже од свега пада осећање да их сопствена држава издаје и напушта. Тек у последњих неколико година код многих се осећа озбиљна посусталост. При томе, потребно је да се разуме да положај Срба није исти у свим срединама на Косову и Метохији. Није свеједно да ли живите у Ораховцу или Звечану, Грачаници или Митровици, Ранилугу или Лепосавићу.

Да ли мислите да управо та вера може и треба свима нама да буде подстицај и охрабрење у борби за опстанак КиМ у саставу Србије?

– Верујем да би управо на Косову и Метохији могло да отпочне буђење, отрежњење српског народа из вековног мамурлука. Ми смо данас доспели на ивицу провалије, јер коначно имамо власти спремне да изврше корекцију граница са „Косовом“ и да предају наше сународнике на Косову и Метохији Великој Албанији, са све Пећком патријаршијом, Дечанима, Грачаницом, Љевишком и свим осталим светињама. Ако се сада, на Косову не пренемо, после ће бити касно. На Косову и Метохији видите јасан доказ да је Косовски завет већи и јачи од свих искушења. Ту срећете добре, часне и честите људе који га дословно живе, који су спремни да за њега дају све. Потребно је само да се угледамо на њих, да будемо слободни и храбри као они. Остало ће, потом, доћи. То је пут у победе.

На студенте је посебан утисак оставило ваше обраћање на Газиместану једним средњовековним текстом? О чему је реч?

– Говорио сам им о необичној, шестовековној трајности Косовског завета, као једне од кључних идеја и порука српске историје. Мењао је имена и форме у различитим епохама, али је тако дуго остао суштински исти, што заиста подстиче на размишљање. Читао сам им делове из Слова о Кнезу Лазару патријарха Данила ИИИ, из којих се види да већ тада (1392-1393), у време Косовске битке, постоји уверење да су кнез Лазар и његови војници, „велики имали“, себе принели на свесну жртву, у име одрицања од варљивих материјалних вредности и опредељења за Царство Небеско, за добро свога „српског отечества“. Није било времена за све, али могао сам да им прочитам и епску песму Пропаст царства српскога коју је, по сведочењу Вука Караџића, у перо казивала нека „слепица из Гргуреваца“. Ту је, четири века касније, дословно иста порука о слободном, Косовском избору кнеза Лазара и његових војника: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Живети и умрети за Небеско царство и небеску Правду – пре много векова Свети кнез Лазар и пре њега Свети Сава поставили су нам високе задатке. То је нашој историји дало хришћански, страдалнички и победнички смисао.

Одржали сте и предавање у Шилову крај Гњилана. Колико жива реч значи преосталим Србима?

– У Народној библиотеци „Јанко Веселиновић“ у Шилову говорио сам о стогодишњици Првог светског рата. У њему су Срби само од 1915. до 1918. прошли пут од потпуног слома до највеће победе. Четири царевине, које су 1914. изгледале тако моћно, до 1918. разбијене су у парампарчад. Народи који су 1914. били робље, 1918. стекли су слободу. Историја је, заиста, препуна поука. Сала је била препуна, млади људи су цело предавање престајали, питања су била изванредна. То је образован свет, који све прати и много боље од публике у Београду, Ваљеву или Крагујевцу разуме све што се догађа.

Да ли историја може да се разуме на прави начин без обиласка аутентичних локација, као на оваквим путовањима?

– Историја није кабинетска наука. Уколико је разведена од живота, настала искључиво у кабинетима, она је досадна, беживотна и бескорисна. Добар историчар мора да има сопствено животно искуство. Из њега се црпи инспирација, оно нам поставља права, суштинска питања. Путовање на Косово и Метохију није само сусрет са средњим веком, „златним добом“ српске историје. То је данас оно право, непосредно суочавање са историјом, у свој њеној драматичности, трагизму и непредвидивости.

Шта треба у овом тренутку да нам буде дужност и обавеза? На који начин свако од нас може да се бори за опстанак Косова и Метохије, и за опстанак Србије?

– Морамо прво да схватимо да не можемо да побегнемо од личне одговорности за оно што се догађа са нашом земљом и са нашим суграђанима на Косову и Метохији. Остаје да, потом, свако учини онолико колико је у његовој моћи. Ни мање, ни више. Решење је у акцији. То може да буде хуманитарна активност, или упорно настојање да у јавност продру чињенице о Косову и Метохији, које се, очигледно, крију и у српским и у западним медијима. Коначно, ту је политичка акција, јер мораћемо да спречимо највећу издају и срамоту у историји српског народа – намеру наших власти да се „разграниче“ са Косовом, српском историјом и голим разумом.

Како видите будуће односе Срба и Албанаца? Да ли ће Косово и Метохија остати део Србије?

– То ће, опет, зависити од нас. Баш као и 1389, слободна одлука, али и одговорност, само су на нама. Заслужићемо Косово ако будемо паметни и смели потомци својих врлих предака. Изгубићемо га ако будемо довољно глупи да поверујемо у пропаганду о ЕУ и САД као извору и утоци сваког морала, правде, истине и демократије. Не живимо крај историје и окончање НАТО хегемоније одавно се назире. Испратили смо одавде толика царства, од Османлија, преко Хабзбурговаца до Трећег Рајха. Видећемо крај и овоме. Морамо се спремати за тај тренутак. Заборавимо на политику етнички чистих територија, која нам је толико зла нанела. Последице етничких чишћења, пљачки и убистава не могу се узимати за „реално стање“. Злочини не застаревају. И на Косову људи морају да изнова науче да живе једни поред других, под заштитом закона, који мора да буде исти за све.

Извор: https://www.facebook.com/drmiloskovic/

Тагови: Милош Ковић