“КОСМЕТСКА КАНДИЛА”: Књига “Последњи српски витез” воштаница Милошу Ћирковићу

“Управо је потписан уговор са Филмским центром Србије за филм ,,Жетва“ који је рађен по књизи ,,Српско срце Јоханово“ и тиме се званично почиње са његовом реализацијом“, најавио је аутор ове књиге Веселин Џелетовић за “Косметска кандила” Радио Светигоре, позивајући све Србе да учествују у реализацији овог пројекта чије снимање је планирано за мај 2021. године.

Ових дана свијетло дана угледала је књига “Последњи српски витез“ Веселина Џелетовића коју је посветио Милошу Ћирковићу и великодостојницима Српске православне цркве: свештенству, монасима и монахињама, херојима одбране Косова и Метохије у вријеме окупације и терора.

Милош Ћирковић Србин из Пећи, једини је српски војник који је одбио да се повуче са Косова и Метохије после повлачења Војске Југославије јуна 1999. године. Бранио је потпуно сам куле Ћирковића и своје огњиште, сачувавши га за вјечност.

Нови Облић, Милош Ћирковић, све вријеме је пуштао гусле којима је храбрио себе у борби са крвницима.

“Дуго Албанци нису смјели да уђу у оближње шуме плашећи се да не чују шуме и сретну шумара који је остао на вјечној стражи“, каже Џелетовић, који је најавио и снимање играног филма о Милошу Ћирковићу који ће бити рађен на основу његове књиге.

Свједок памћења нашег народа Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном дјелу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999), описао ововременог Милоша Обилића.

Прича се даље одвија овако:

“Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је одлично познавао свако дрво, сваки крш. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине за краља и отачаство, прича нам о. Радомир, по повратку. „Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…

Чуло се још раније да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: Ви идите, ја остајем!… Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње“, записао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије о блаженопочившем Милошу Ћирковићу.