КОШАРЕ ТЕРМОПИЛИ НАШЕГ ДОБА: На данашњи дан 1999. године почела је офанзива НАТО и терориста ОВК на српско-албанској граници

НИ корак назад! Нема повлачења! – једина је команда која је на данашњи дан 1999. године на државној граници са Албанијом била сувишна.
Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било разпоређено дуж 13 километара зоне карауле „Кошаре“ без трунке оклевања прихватило је борбу за одбрану Србије. Сурови планински терен српско-албанске границе постаће поприште битке која је надрасла свој војнички значај. Битка на Кошарама постала је симбол отпора непријатељу током НАТО агресије 1999. године – српски Термопили новог доба.

Мисли преживелих припадника 53. граничног батаљона, 125. моторизоване бригаде, 63. падобранске и 72. специјалне бригаде Војске Југославије и данас ће, 22 године касније, бити са погинулим друговима. НЈихова браћа по оружју сетиће се Великог петка 1999. године, упалиће свеће, пролити кап из чашице за душе оних чији су животи остављени на караули, Маја Глави, на Раса Кошаресу, Опљазу… На овим местима исписане су најновије странице часне војничке историје нашег народа.

Данас је јасно – прва два дана одлучила су исход битке на Кошарама. Тешких мисли и сетног сећања на погинуле војнике на ово подсећа пуковник у пензији Душко Шљиванчанин, који је хладног пролећа 1999. године командовао 53. граничним батаљоном.

– Два дана пред Васкрс била су кључна. Да смо ми граничари тада попустили, сами Бог зна како би се се рат даље водио и са каквим исходом. Са друговима из осталих јединица на себе смо примили најтежи непријатељски удар и нисмо посустали – каже Шљиванчанин, и указује да је снага отпора против надмоћног непријатеља битку на Кошарама уздигла у симбол борбе Војске Југославије 1999. године.

Буковим шумама на падинама Проклетија ових дана лутају и мисли заставника прве класе Саше Радојевића. Априла 1999. године био је заменик командира карауле. Командовао је вршњацима и војницима који су тек коју годину били млађи од свог командира. Имали су 19, 20, понеко 22 или 23 године.

– Тешко се то може описати. Гинуло се, било је доста рањених. У заклонима није било одмора нити сна, а тешко су достављане храна и муниција. У изобиљу је једино било другарства и јунаштва. Било је војника са разних страна, Мађара, Бошњака, Рома… Сви смо били као браћа. Ниједан војник није бацио пушку, нити се предао – каже Радојевић.

О бици на Кошарама углавном је све познато. У зору 9. априла на Србију су свом жестином кренули терористи ОВК, регуларна војска Албаније, авијација НАТО, западни плаћеници…

Копненом офанзивом хтели су да пробију линију одбране и да војном силом, у сарадњи са НАТО, заузму Косово и Метохију. Граница је горела и две седмице месеца маја. НАТО је тада најжешће бомбардовао положаје Војске Југославије, а терористи су истом снагом покушавали да пробију линије одбране. Граница је горела.

– Заборавља се понекад да је уз ваздушну агресију, у пролеће 1999. године поведен и копнени напад на СРЈ. У њему су учествовале снаге НАТО, али и албански терористи, па чак и Војска Албаније која је била позадинска база агресорима. НАТО ти више чак и не крије – напомиње пуковник Шљиванчанин.

Преживели борци са Кошара данас воде једну другачију битку, кажу, подједнако значајну. То је борба за историјско памћење јунака који су пали за одбрану отаџбине.

– Велико је охрабрење што је битка на Кошарама ушла као градиво у наставу историје за осми разред основних школа – каже заставник Радојевић. – Деца ће учити о подвигу јунака карауле Ивана Васојевића, Предрага Леовца, Тибора Церне и свих осталих. Нашим палим друговима то је најлепши споменик.

Како време пролази, другарство исковано под непријатељском паљбом, све је јаче. Нажалост, преживелих бораца све је мање. Један по један напуштају свет на ком су водили своје битке. Ожиљци рата на њиховим душама и телима видљиви су и данас – боре се са траумама, болестима, дејством осиромашеног уранијума…

– Недавно смо у Бечмену сахранили нашег друга Југослава Зорића, тихог човека који нас је највише окупљао и храбрио да се не заборавимо. Био је болничар, а на караули је крајем 1998. године напунио свега 21 годину. Он је Кошаре преживео, војник Дарко Белобрк није. Са њим је тамо угашена и његова породична лоза. Оваквих примера је на десетине – са сетом каже Шљиванчанин.

И додаје:

– Док и последњи наш саборац буде жив, сведочиће о подвигу оних који су животе дали на Кошарама. За Србију.