Конгресмен Пит Сешнс: Прије почетка бомбардовања Србије није било етничког чишћења (2000)

ИСКРА на Фејсбуку

Доносимо излагање Пита Сешнса из Републиканске странке у оквиру расправе у америчком Конгресу о бомбардовању Србије 1999. године 

Пит Сешнс (Фото: Joshua Roberts/Reuters)

Господин Пит Сешнс: Интервенција и сам зачетак ове вјежбе на Косову су огроман пораз наше дипломатије и спољне политике. То је моје виђење. Не тврдим да сам стручњак за спољну политику, али сам све ово пратио од почетка. Многи људи нису. Збуњени смо оним што се десило.

Сенатор Џон Ворнер је непрекидно, од почетка свог ангажмана по питању Косова, чинио све да подржи одлуке Предсједника САД, чак и кад с њима није био сагласан. Подржавао је Секретара за одбрану и шефа Генералштаба. Подржавао је генерала Кларка сматрајући то својом дужношћу. Знам да је то чинио с нелагодом.

Али докле ћемо тамо остати? Већ је прошло годину дана. Расправљамо хоћемо ли за годину дана поново гласати о продужењу боравка наше војске тамо. Шта је ту толико опасно? Зашто се људи толико плаше расправе и гласања? Не разумијем.

Мислим да нам је дужност, као чланова Конгреса, заступајући пореске обвезнике ове земље – од чијих се пореза исплаћују наше плате и трошкови тог рата покривени буџетом за одбрану – да се ухватимо у коштац с овим питањем и донесемо извјесне одлуке.

Ми смо одрадили свој дио на Косову, без икакве сумње. Конгрес је, дакле, показао стрпљење. Дали смо подршку Предсједнику, који је непрекидно обмањивао народ САД и овај Конгрес.

Сјећам се састанака горе, у канцеларијама за повјерљиве разговоре, кад су почели говорити о овом бомбардовању. Рекли су да би могло бити завршено за три дана, или за десет дана. Сјећам се да је један сенатор упитао: „А шта ако не буде? Шта ако бомбардовањем не постигнемо циљ? Шта ћемо онда?“ А они су рекли: мислимо да ћемо постићи циљ. Сматрао сам да ако немамо никакав бољи план од тог, да нам таква операција није потребна.

Али да вам кажем шта се заиста догодило.

У основи, према мом виђењу, Милошевић је почео иступати националистички, што је било веома опасно, ужасно, нимало мудро, дестабилизовало читаву област и допринијело данашњим трагедијама. У то нема сумње.

Присјетите се, међутим, да смо прије почетка бомбардовања имали преко хиљаду војника за одржавање мира на Косову. Било је периодичног насиља. Герила „ОВК“ борила се против српске владе.

Имали смо, дакле, ситуацију која се у одређеним видовима извјесно погоршавала. Водиле су се борбе између снага Срба и „ОВК“, али се ствари нису измакле контроли.

Неколико пута покушали смо допринијети постизању мировног споразума који је могао обезбиједити постизање праведнијег друштва. То нам је био циљ и одговорност. Био је то захтјеван изазов коме се могло одговорити.

Недавно је сенатор Џорџ Мичел, који је водио мировне преговоре у Сјеверној Ирској, у Сенату говорио како су успјели постићи договор између наизглед непомирљивих страна. Рекао је: „Непрекидно смо разговарали. У Сенату сам научио да људи могу разговарати сатима и данима. И пустио бих их да разговарају. И разговарали би надуго и нашироко. Расправљало се о свим аспектима. Остајали бисмо до касно у ноћ, дан за даном. Затегнутост је почела попуштати. Људи су почели јасније размишљати о могућности превазилажења разлика.“

Али у овом случају није било тако. Често сам помишљао да смо могли избјећи рат у Југославији да смо умјесто „господара свемира“, који су мислили да могу наметнути споразум, имали Џорџа Мичела.

Како је прије неколико седмица писао Економист, можда се рат није могао избјећи, али је чињеница да није морао почети тако брзо, и да је, да смо наставили с преговорима, постојала могућност да се он избјегне. У то нимало не сумњам.

Сјетимо се како је било. Наше вођство је захтијевало да Срби и „ОВК“ дођу у Рамбује у Француској на почетак мировне конференције. Као кад мама сједне двоје посвађане дјеце за сто. Како је вријеме пролазило, Предсједник је рекао: „Или ћете постићи мировни споразум, или ће вас Сједињене Државе бомбардовати. НАТО ће вас бомбардовати.“

Нису постигли споразум. Стање је постало заиста затегнуто. Хенри Кисинџер је сматрао да је то било непромишљено и лакоумно: опасно је и крајње ризично доводити у питање читаву конференцију у Рамбујеу стварањем таквих околности.

Као члан Одбора за војску питао сам секретара за одбрану Коена је ли икад, у цјелокупној историји САД, чуо за случај да су САД довеле двије супротстављене стране за сто и рекле им „Ако не прихватите мировни споразум који ми припремимо, бомбардоваћемо вас?“ Наравно, одговорио је да није. Сматрам да је то без преседана у историји свијета.

И тако смо и урадили, предузели смо тај лакоумни коцкарски потез, и хтјели натјерати људе да то прихвате. Сјетите се да ни Албанци с Косова то нису хтјели прихватити. Одбацили су споразум, послије чега су се Срби спремали да учине исто. Изгледа да су Американци рекли Албанцима: „Потпишите ово, јер ћемо их заиста бомбардовати. Ако ви потпишете, натјераћемо и њих да потпишу.“ И Албанци су потписали. Али Срби нису.

Успут буди речено, у споразуму који смо тражили да потпишу стајало је да имамо право да пошаљемо своју војску на било коју тачку у Југославији – да НАТО има право да се креће куда хоће.

Веома је тешко и за један народ који иоле држи до своје суверености да прихвати одређене ставке тог споразума. Без обзира на све, нису хтјели да потпишу. Дани су пролазили, и људи су почели говорити: „Обећали сте, господине Предсједниче, да ћете бомбардовати. Немате намјеру да бомбардујете. Не може Вам се вјеровати. Ваша ријеч не вриједи.“

У то вријеме био је под истрагом и амерички народ доводио је у питање његову вјеродостојност управо у овом дому – било је, дакле, питање хоће ли испунити обавезу коју је дао пред читавим свијетом и започети рат. И наравно да јесте. Почео је с бомбардовањем.

Три дана потом десило се нешто крупно. Сјетите се да су нам непрекидно говорили да смо започели овај рат ради заустављања етничког чишћења. Прије почетка бомбардовања није било етничког чишћења. Тек три дана по почетку бомбардовања Милошевић је послао војску на југ и почео етничко чишћење против у суштини ненаоружаног становништва.

Кажем вам, не дозволите да вам ико прича да смо морали бомбардовати да бисмо зауставили етничко чишћење. Етничко чишћење је почело три дана пошто смо ми почели бомбардовати. Ваздушни напади НАТО били су груба грешка.

Говорено нам је да ће то бити заједнички подухват и да ће и друге земље слати своје авионе. Други јесу учествовали, али је 75 посто борбених дејстава отпадало на америчке пилоте. У ствари, НАТО је намјеравао да ангажује америчко ратно ваздухопловство – говорили су нашем ратном ваздухопловству кога, када и како да бомбардује, одбијајући савјете нашег команданта, често чак и генерала Кларка.

Предсједник Клинтон, Шредер и Тони Блер водили су политички, а не прави рат.

Требало је 78 дана да се то оконча, доводећи до потпуног етничког чишћења на Косову и несагледиве штете. Катастрофа. То није била велика побједа, како су неки покушали да је представе, већ катастрофа коју је свим средствима требало избјећи. Како су рекли Кисинџер и још неки: ако тамо уђемо, биће тешко изаћи. Заглавићемо се. Нико не жели да, између двије ватре, спроводи дугорочну окупацију Косова. Биће тешко извући се.

Управо тако се и догодило. Уза све то, наши односи с Русијом су се покварили. Русија је свјетска велесила. Имала је прилику да нам буде савезник. Али су се наши односи с њом посљедњих неколико година погоршали. Гријешите ако мислите да овај рат на то није утицао. Били су врло незадовољни начином како је све спроведено. У суштини, био је то напад НАТО на земљу која није његова чланица, и која није представљала никакву војну опасност ниједној другој чланици НАТО. Русима се то није свидјело. Они се поистовјећују са Србима. Зато су били веома незадовољни.

Извор: United States of America, Congressional Record – Proceedings and Debates of the 106th Congress, Second Session, Vol. 146, No. 61, Washington, Wednesday, May 17, 2000, S4092-S4093

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Преузмите још

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.