Коначно решење за Србе у три финална ударца

Пасјане – „Oво није слобода, ово није живот!”, говори на протесту у Пасјану Василије Шошић. Његов син Милош ухапшен је под оптужбом за ратне злочине, а он, пред неколико хиљада Срба, пролази кроз драму хапшења сина и личним примерима сведочи о односима Срба и Албанаца.

„Кад сам устао ујутру да видим, то је била пуна авлија, све наоружано до зуба – као да сам цео свет потепао, као да је мој син ко зна шта урадио”, описује Василије.

Ухапшени Милош Шошић, један од првих Срба који су ушли у косовску полицију, тамо је провео 23 године уз награде и одликовања. Кад су у двориште његове куће упали наоружани специјалци, његов отац Василије је помислио да су му убили сина, а кад је видео да га воде везаног и савијеног, помислио је да је Милош некога убио. Шошић је замолио своје колеге да му дозволе да нешто каже оцу. Допустили су му и он му је рекао да га терете за ратне злочине. „Добро је, ја сам мислио да су те убили или си некога убио!”

Шта говори из овог човека? Какав је то чудни облик отпора и трпљење као начин живота? Ко су Срби које су албанске власти похапсиле 25 година после наводног злочина?

„Ови људи нису убице”, понавља Драган Петковић, председник општине Партеш Пасјане по косовском систему. Стоји крај импровизоване говорнице, коју летвама придржавају два младића. Утученост и запуштеност ових средина је део системске дискриминације условљене принудним формирањем гето заједница као јединим моделом у којем се могло опстати.

У време власти Албина Куртија профилисала су се три основна правца обрачуна са Србима и српском заједницом на Косову и Метохији – сталне провокације на целој територији и окупација севера покрајине, континуирани притисак на Српску православну цркву и културно наслеђе, као и велики број хапшења невиних под оптужбом за ратне злочине. Ова три правца и њихово трајање, према замислима из Приштине, требало би да задају фатални ударац и да доведу до коначног решења српског питања на Косову.

Хапшења Срба за ратне злочине имају јасан територијални принцип и ослањају се на општу матрицу о српској кривици, тајним списковима и подгревању осећаја да је свако крив. Иза ових уопштених ставова крију се два општа интереса: продаја земље и имања под притиском и унутрашњи политички интереси – у овом случају избори које расписују косовске институције. Најновије хапшење Срба у Косовском Поморављу, од којих су четворица из села Пасјане, обухватило је већину ових интереса. Ухапшени Драган Цветковић је инвалид, породица не продаје своју земљу – један син је наставник, а други свештеник.

Управо је овај други, отац Јован, јуче говорио да се треба молити за непријатеље и да је скуп Срба утеха родитељима у затвору, деци и свима који пате.

„Рано у зору 3. августа косовски полицајци су нам ушли у куће, у наше животе, у наше право, у нашу слободу без објашњења и с јасном намером да нас уплаше. Да нам кажу да не припадамо овде, да не желе да нас овде виде. Али, морам ово да кажем – нисмо се уплашили, већ смо се додатно охрабрили.” Позвао се на све који су страдали и на светитеље знане и незнане који су сведочили своју веру и волели ову земљу, додајући да је сигуран да ће мештани Пасјана „ову муку и неправду преживети”.

Ухапшени Драган Ничић је учитељ у пензији. Радио је у селима у којима су почињени наводни злочини. Он је један од оних који су још пре 35 година оптуживани да су у познатим и режираним једнонационалним тровањима тровали албанску децу. Јуче су и њему и његовом учитељском позиву Срби из Пасјана иронично поручили великим транспарентом: „Лоше си их научио, учитељу, да би те хапсили.”

Слободан Јевтић је оптужени, слабовиди повратник, који је имао намеру да живи ту са својима и на својој земљи. Власти су поновиле поруку шта чека повратнике, а сам повратак Срба је, од свих, потпуно заборављена тема. У истој групи је и Ненад Стојановић из села Босце код Косовске Каменице. Тешко је утврдити да су ухапшени икада били заједно, детаљни претреси њихових домова нису пружили никакве доказе. Оптужница их терети да су „5. априла 1999. године у раним јутарњим сатима предузели акције у селима Инатовце, Ловце, Пограђе и Угљаре, где су са намером и умишљајем/вољом убили, ранили, запалили живе цивилне албанске жртве, узели као таоце, силовали, претукли, малтретирали, мучили физички и психички, пљачкали, уништавали имовину Албанаца и палили их, протеривали албанско цивилно становништво, уништавали и злоупотребљавали културне и верске објекте”.

Шта се крије иза свега овога и како се после толико времена, тек сада, налазе кривци за тако велике злочине?

Крвави обрачуни у доба бомбардовања СРЈ 1999. године и њихов страшни епилог после потписивања мировног споразума у Куманову, од почетка априла до краја јула 1999. године, најбоље се могу видети у извештајима које је сачинила и објавила мисија Оебса на Косову. Они у званичним и доступним документима наводе злочин који се, према изјави сведока, догодио 18. априла 1999, кад су се припадници паравојне јединице возили на украденом трактору. Навели су да су срели петорицу Албанаца и да су убили четворицу. Исти догађај је описан и на 204. страни, али се наводи да се догодио 5. априла, да су Албанци возили трактор и да их је паравојска скинула и побила. Спирала злочина се наставља и након доласка мировних снага средином јуна, а представници Оебсовог одељења за људска права, 25. јула, након обиласка Подграђа, Ловца и Угљара, утврђују да се тамо већ месец дана налази масовна гробница. У њој је пронађено 11 тела, а у околини још неколико. Реч је о Србима који су отимани, затварани и убијани у овом крају.

„Оца једног од несталих је 8. августа контактирао један Албанац који је од њега хтео да купи овце. Албанац га је упитао да ли му је син нестао, што је отац потврдио. Купац је рекао да му је син добро, рекао му је и име особе која га је наводно држала у притвору и затражио 7.000 немачких марака да би му син био пуштен на слободу. Отац није имао пара, али је у замену понудио трактор, који је купац прихватио следећег дана. Албанац је 11. августа поново дошао код оца који му је дао 2.200 немачких марака и нешто одеће за сина. Отац несталог дао му је и 29 оваца, које му купац никад није платио. Ниједна жртва није виђена све до 9. септембра, кад су њихова тела предата породицама”, пише у извештају.

Циклус насиља није завршен, за злочине у доба мира се није одговарало, а репресија се, готово у потпуности, преселила у институције и траје 25 година. Кад је велика група полицајаца упала у један лепо уређени дом у Пасјану и кад су децу с мајкама стрпали у собу, једна девојчица је рекла: „Ово нису полицајци, ово су разбојници – полицајци имају лице.”

Овде лице имају једино они који трпе и чекају слободу. Из тог дубоког искуства трпљења и јуче се у Пасјану чула реченица: „Није муж и човек онај ко тепа, него онај ко трпи тепање!”