Командовао је: „За мном, браћо“ и ушао у легенду – 25 година од ослобођења Ораховца

У једном џепу инсулин, а у другом чоколадица, уз речи „За мном, браћо!“, потпуковник полиције Вељко Раденовић на данашњи дан пре 25 година био је први међу једнакима у акцији за ослобођење Ораховца од окупације терористичке УЧК.

Овог полицијског официра саборци описују као „ванредно храброг“, што је доказао кроз каријеру.

Тела многих Срба отетих приликом напада УЧК на Ораховац пронађена су у масовним гробницама, а верује се да би жртава било и више да, у то време капетан, Раденовић није са својом јединицом, уз артиљеријску подршку војске успео да пробије њихова упоришта.

Вељков син Вукашин, који је наставио очеву традицију у униформи, испричао је својвремено за „Новости“ да је о херојству свог оца сазнавао углавном од других људи, јер је капетан био врло скроман, прави јунак.

„Причали су ми да је умео да организује акције ‘као да је луд’, као да није свестан да може сваког тренутка да изгуби главу“, причао је син Вељка Раденовића.

Уистину, његово херојство у појединим ситуацијама граничило се и са лудошћу, рекло би се, јер је ризиковао своје нарушено здравље како би спасао живот недужних.

На боловање није ишао, иако је имао дијабетес 20 година. Тако се догодило да би са инсулином у једном џепу, а чоколадицом у другом улетао у најтеже битке за ослобађање цивила.

Иако по чину „само“ потпуковник, Вељко Раденовић је због својих заслуга и херојства у народу прозван „ђенерал“, а песма „Ђенерале, нек’ је твојој мајци хвала“ опевана је у његову част, иако је многи, не знајући, везују за генерала Ратка Младића.

Музичар Гаврило Кујунџић из Ораховца, који је упознао Раденовића 1970-их, а такође и очевидац борбе за Ораховац и околна села 1998. године, посветио му је ову песму и тиме га спасио од заборава.

Питали бисмо се: „Како такав херој да буде заборављен?“

У нормалним околностима питање би имало смисла, међутим, Вељка Раденовића од заборава, све до прошле године – чувао је само захвални народ, којем је маестралном одбраном Ораховца подарио живот.

Рођен је Ђаковици, а одрастао у Пећи, па је према овим крајевима имао посебан осећај припадности и поред патриотског, који је у тешким временима за Србе имала полиција и војска која је спасавала народ од напада терористичке УЧК.

Након милицијске школе у Сремској Каменици истиче се у служби, па од фебруара 1992. године постаје командант Специјалне полиције у Босни, а 1995. одлази и у Славонију и Барању.

Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу, где је и сахрањен на Новом гробљу, без икаквих државних почасти. Споменик Вељку Раденовић аутора Томе Коматине на иницијативу председника Србије Александра Вучића откривен је готово десет година касније – 24. марта 2022. у Крушевцy.

Одликован је постхумно Сретењским орденом првог реда, као и Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

Одбрана Ораховца – рат пре рата

Вељко Раденовић прославио се се ослобађањем Ораховца 1998. године, а посебно се истакао у ослобађању таoца и отетих Ораховчана.

Наиме, припадници УЧК киднаповали су више од стотину српских цивила, међу којима су били жене и деца, а Ораховац окружиле и мештане одсекле од света. Терористи су зверски мучили, масакрирали и спалили 42 људи. Раденовић је тада повео своје специјалце у борбу и за два дана поразио терористе.

Успешно спроведена акција довела је до потпуног уништења терористичких снага на том простору, након чега су откривени УЧК затвори и масовне гробнице у којима су сахрањени претходно отети Срби, Црногорци, али и „нелојални“ Албанци.

Посмртни остаци највећег броја жртава пронађени су у масовним гробницама Волујак код Клине и у месту Малишево код Ораховца.

Само у масовној гробници Малишево представници УНМИК канцеларије за нестале и отете особе и форензичари пронашли су посмртне остатке 13 људи који су нестали 1998. године. Већина је имала руке везане на леђима, а обдукција је утврдила да је смрт свих била насилна.

Генерал ВЈ Стојан Коњиковац, један од три команданта операције ослобођења Ораховца истиче за РТ Балкан да је покојни Раденовић заиста био херој, али да се ни заслуге осталих учесника не смеју умањити.

„Артиљеријску подршку дала је војска уз нас који смо били учесници, јер ‘званично’ нисмо ни могли бити тамо као војска, будући да ванредно стање није било уведено. Вељко Раденовић јесте био ванредно храбар и допринео и у борбама, а то могу рећи јер смо у 99 одсто борби били заједно“, истиче Коњиковац, указујући и како је дошло до тога да се Раденовић истакне у очима народа:

„Његов правац деловања био је кроз винограде, па кроз центар Ораховца до хотела, где су били полицајци у блокади. Он је ишао први и народ је њега видео“.

Генерал Коњиковац истиче да је ова операција полицијских снага уз подршку војске била успешна јер су показали јединство снага безбедности, какво Срби умеју да покажу у најтежим тренуцима, када су практично притерани „уза зид“.

„Да нисмо реаговали одмах они би проширили територију и Бога питај колико би жртава било. Питање је и да ли бисмо успели пробити њихове положаје касније. Јединство снага безбедности било је пресудно за добро изведену акцију. На пример, занимљив је и податак да је неколико дана пре заузимања Ораховца Божа (генерал Божидар Делић, командант 549. мтбр) послао једног старешину из извиђачке чете да извиди и уцрта на карти где се Шиптари укопавају, да бисмо знали где гађамо. Наравно, завршио је све у цивилу и дошао је до хотела где је била полиција. Они су ту остали у блокади, а официр којег је Божа послао помогао им је да се реорганизују и наставе са дејствима касније када је све одбликирано – ето, тако смо деловали“, рекао је је Коњиковац, присећајући се ове важне борбе, која се одирала пре почетка рата на КиМ.

Парастос за страдале

У знак сећања на масовна киднаповања и убиства српских житеља Ораховачке жупе у Великој Хочи, код споменика на улазу у енклаву, служен је парастос, коме су поред чланова породица присуствовали и чланови удружења киднапованих и несталих и бројни Срби из овог краја, који истичу да правде за српске жртве нема ни након 25 година.

Наиме, ни након 25 година, нико није одговарао за злочине почињене над Србима у Ораховачкој жупи, иако постоје живи сведоци – жртве поменутог злочина.

Окупљени су носили фотографије убијених чланова породице, цвеће и свеће.