Колубарска битка 1914: Из пораза у блиставу победу српске војске

Ђачки батаљон, чувених „1.300 каплара“ чинили су студенти, који су, после само двомесечног школовања у Скопљу добили капларски чин и послати на фронт, најпре у битку на Колубари

Колубарска битка је ушла у историју ратовања и дан-данас се изучава у војним школама широм света, једна мала војска за коју се већ мислило да је поражена успела је да победи много надмоћнијег непријатеља. Када је пораз био на видику, прорадио је српски инат.

Војска која је оскудевала у свему, од хране и одеће до муниције, се прегруписала, прешла у напад и победила. Насупрот српским јунацима наступала је надмоћна аустроугарска „Балканска војска“, са преко 400.000 војника и 400 топова.

Борбе којима се и данас диве војни стратези широм света почеле су на данашњи дан и трајале готово месец дана.

Србија је изгубила 22.000 војника, имала је 91.000 рањених и 19.000 заробљених. Губици Аустроугарске били су далеко већи: готово 29.000 погинулих војника, око 120.000 рањених и 74.000 несталих.

Колубарска битка је окончана 15. децембра 1914, ослобађањем Београда и потпуном победом Прве српске армије над аустроугарским трупама, којима је командовао генерал Оскар Поћорек. Према неподељеном мишљењу историчара, била је то највећа битка коју је српска војска водила у Првом светском рату.

Неочекивани подвиг генерала Мишића

Српском војском је командовао генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, који је раније већ неколико пута био пензионисан.

Претходно је, у ноћи 14. новембра 1914, командант Прве армије српске војске генерал Петар Бојовић рањен и повучен са дужности.

У том тренутку је изгледало да је српска војска пред поразом и да више нема могућности да заустави непријатеља, а војвода Радомир Путник је предложио да Србија са Аустроугарском започне преговоре о примирју. Војници су напуштали јединице како би спасавали породице. Са њима се повлачио и народ, заплашен зверствима окупатора.

Када је генерал Мишић преузео команду над Првом армијом успео је да окупи деморалисане трупе, да успостави командни ланац и да се повуче на Колубару, чиме је добио на времену и обезбедио јединицама неопходан одмор.

Најтеже стање је било у Првој армији. Тих дана је Димитрије Туцовић, у саставу Прве армије, забележио у ратном дневнику: „Чим је свануло, непријатељ је почео да се приближава Колубари, што је изазвало велику ватру са наше стране. Осамнаестог новембра је напад 21. ландвер дивизије у правцу Лазаревца заустављен јаком ватром Тимочке дивизије… Од зиме су се руке кочиле.“

„Нећу ни сада, као што нисам никада,“ записао је Туцовић, „ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ.“

Туцовић је погинуо неколико дана касније. Метак га је погодио право у срце, кроз ратни дневник који је носио у џепу униформе.

Јуриш 1.300 каплара уз песму

Рано ујутру 3. децембра, након артиљеријске припреме, почињу силовити контранапади српске војске. Аустроугарска војска је тада у Београду већ припремала тријумфалну параду, а широм Европе се чекало на вест о капитулацији Србије.

Српска војска је постигла „потпуно стратешко изненађење“, приметио је историчар Стеван Стојков, а „најзаслужнији за остварење овог војничког чуда је генерал Живојин Мишић.“

Другог децембра на фронт је стигао и „Ђачки батаљон“, чувених „1.300 каплара“. Заправо, то нису били ђаци, већ младићи, студенти, који су били ослобођени војне службе. Они су 1914. прво дошли у Скопље, да заврше подофицирску школу. После школовања, које је трајало само два месеца, добили су капларски чин и били послати на фронт.

Појава омладине подигла је морал исцрпљеним војницима. Тек око 400 „ђака“ изашло је неповређено из Колубарске битке, у коју су ушли са песмом, певајући „Ој Србијо, мила мати“ и „Еј, трубачу, с бујне Дрине“. Трећа чета је певала „Срби, устајте, своје не дајте“, четврта „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена.“

Силовити пешадијски јуриши потпуно су разбили аустроугарску одбрану. Свега пет дана касније, 8. децембра, Поћорек је својим трупама наредио повлачење. Аустроугари напуштају Србију 12. децембра, а 15. децембра ослобођен је Београд.

Генерал Мишић је унапређен у чин војводе. Крајем исте године Поћорек је смењен са места главнокомандујућег, а његово место је преузео немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Српска војска је током Колубарске битке запленила велику количину ратног материјала, укључујући два авиона, више од 140 топова и 60.000 пушака.