КОЛИКО СМО СЕ ОДУЖИЛИ ЈУНАЦИМА: Три улице за хероје са Кошара!

Борили смо се за контролу коте Маја глава. Капетан Ивица Петковић (31), из Прокупља, предводио је своју чету 16. априла 1999. године у противнападу на албанске снаге. То је скоро била борба прса у прса. Непријатељ је био удаљен од 50 до 100 метара. Петковића је погодио метак. Саборци су после испричали да су му притрчали да га извуку и пруже му помоћ, али није дозволио. Наредио је да наставе напад. Заузета је Маја глава уз границу са Албанијом и учвршћена је линија одбране, и тако је остало све до краја рата. Кад се борба стишала, Ивица је извучен мртав.

– Сат после поноћи 11. маја 1999. на положаје бранилаца сручиле су се бомбе НАТО-а. Гађан је део јединице којом је командовао Милијан Тошковић (29), из Косовске Митровице. Он је истрчао из свог заклона да помогне рањеницима. Баш тада је експлодирала нова бомба, и Милијан је погођен с више гелера. Није преживео.

Ово нам прича пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, а Петковић и Тошковић су једина двојица настрадалих војника у тој херојској борби по којима су назване улице у српским градовим. Обе се налазе у Крушевцу. У тај град су се после и преселиле породице обојице војника.

НАПАД на Кошаре почео је 9. априла на православни Велики петак. Караулу је тад бранило око 160 војника, а напало их је између 1.500 и 2.000 припадника такозване ОВК. После херојског отпора, браниоци су наредног дана напустили караулу и повукли се на повољнији, резервни положај, с којег су организовали одбрану све док сутрадан није стигло појачање. Током вишемесечних борби на Кошарама је, како каже командант одбране пуковник у пензији Љубинко Ђурковић, учествовало 1.357 бораца са југословенске стране, а само први ешалон такозване ОВК чинило је око 6.000 људи. У другом ешалону је била Друга пешадијска дивизија албанске војске, а у трећем су биле снаге НАТО-а, око 5.000 људи, које су чиниле специјалне снаге за убацивање, логистику, ваздушну и артиљеријску подршку. Битка се водила на ширини од око 15 километара, а најжешће борбе и покушаји коначног преузимања границе биле су, како каже Ђурковић, 9, 14. и 16. априла, 6. и 11. маја и 8. јуна.

У тих 67 дана непрекидне борбе на Кошарама, од 9. априла до 14. јуна, погинуло је 108 бранилаца – шесторица официра, 13 подофицира и 89 војника. Животе су дали како би спречили да хиљаде албанских војника, потпомогнуте снагама НАТО-а, преко Кошара продру у метохијску равницу и Приштински корпус Војске Југославије пресеку на два дела.

У Београду постоји иницијатива грађана да се један булевар назове по херојима или браниоцима Кошара и да се свима њима бар на такав начин ода почаст.

У Бањи Ковиљачи је у скупштинској процедури предлог да две улице добију име по мештанима Браниславу Негићу и Ивици Ивановићу, погинулим на Кошарама 1999.

– Прича Бранислава Негића је тешка и не бих желео да породици отварам ране – прича нам пуковник Ђурковић. – Он није ни добио позив у војску, али је постао пунолетан и инсистирао је да је служи. Прво је био распоређен у Ваљево, али када је почело НАТО бомбардовање, пријавио се као добровољац да дође на Космет. Стигао је у Пећ, а потом и на Кошаре. Погинуо је 16. априла током жестоких борби. Погођен је с неколико хитаца. Други младић из Бање Ковиљаче који је оставио живот на тим врлетима Проклетија је Ивица Ивановић. Он је дошао као добровољац и погинуо је два дана пре Бранислава. Борба се водила око граничне линије, када је Ивановић погођен са више метака.

Док разговарамо, пуковник Ђурковић се присећа још неких јунака с Кошара, звукова пројектила, рафалних паљби и убитачног, скоро непрекидног бомбардовања НАТО авијације из дана у дан…

– Поручник Предраг Леовац (24), из Пљеваља, био је командир у граничној чети 53. граничног батаљона. Улазио би у заклоне својих војника, храбрио их да истрају и слао на предах док он уместо њих пуца по непријатељу. Док је једном претрчавао терен 14. априла, погодили су га гелери гранате – наставља причу Ђурковић. – Крунослав Иванковић (35), из Шида, настрадао је истог дана у директној борби. Албанци су га погодили из аутомата. Био је рањен, али није хтео да напусти положај. Кад је изгубио свест, транспортован је за Пећ, али је, нажалост, у путу преминуо.

Кошаре су смртоносне биле и за Фјодора Фјодоровича Шљуга (36), из Сибира. С групом својих козака, покушао је да се 31. маја убаци међу албанске снаге, разбије их и униште. Смртно је рањен.

– Добровољац из Суботице Јосип Сич био је уз мене на Маја глави – наставља казивање командант одбране Кошара. – Тад чујемо пројектил минобацача и знамо да имамо 26 секунди док не стигне до нас. Бацамо се у заклон иза дрвећа и граната пада тачно између нас. Детонација Јосипа одиже од земље и погађају га гелери. Погинуо ми је пред очима. Могао бих овако свих 108 хероја да набрајам. После рата обишао сам све њихове породице. Херојски су сви погинули и уградили своје животе у олтар отаџбине. Нико од тих војника на Кошарама није одустајао, а говорили би да за ту српску земљу вреди погинути. Истински витезови су ратовали тамо.

ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ

У РЕЈОНУ Кошара више од 30 локације је гађано муницијом са осиромашеним уранијумом.

– После рата, 33 војника који су били учесници тих борби умрла су од рака – каже пуковник Љубинко Ђурковић. – Од 2001. па до 2003. на ВМА је постојао пројекат којим је праћено здравствено стање свих војника који су били на положајим по којима се дејствовало муницијом са осиромашеним уранијумом. Од њега се одустало, наводно због недостатка средстава, мада мислим да су пресудили притисци са Запада на тадашњу власт.

УЛИЦА БОЈАНА ЂОРДУМОВИЋА

У БЕОГРАДСКОМ насељу Миљаковац једна од улица носи име Бојана Ђордумовића. Он је био редован војник који је са 19 година погинуо током рата на Космету у рејону карауле „Орчуша“ код Призрена.

Тагови: Ивица Петковић, Кошаре, Љубинко Ђурковић