Кога је спасила Диана Будисављевић: Истина о идентитету 5.800 малих логораша

Гладни, жедни, боси и голи, чекали су смрт. Само она им је преостала, након што им је корење почупано. Злотвори нису мислили да ће српски пупољци, сабрани у логорима широм НДХ, икада процветати. Деци логорашима било је намењено само да буду избрисани.

А онда се појавила Аустријанка Диана Будисављевић захваљујући којој је из усташких логора спашено 12.000 деце. Сви они, добили су прилику да живе, а Диана, како би им дала шансу и да се сећају, све време је брижљиво водила картотеку помоћу које би, кад одрасту, успели да пронађу преживеле чланове својих породица и сазнају ко су, шта су и одакле су.

Упркос усташким напорима да сав њен труд на идентификацији заточених српских малишана пониште, захваљујући Дианином списку који је успео да пронађе Музеј жртава геноцида, истину о пореклу данас може да сазна 5.800 некадашњих малих логораша и њихови потомци.

Сви преживели, некадашњи дечаци и девојчице којима је било намењено да умру или бар да забораве ко су, шта су и одакле су, данас на основу списка, који је, због интересовања јавности тренутно изложен у Народном музеју, могу да пронађу до сад недостајућу „нит“ која би их можда одвела до преживелих рођака, гробова биолошких родитеља или бар места у којима су рођени.

Документ који је настао 1942. године уЗаводу за глувонему децу у Загребу није само необориво сведочанство усташких злочина и једно од најзначајнијих открића српске историографије, већ и својеврсни, бар симболични повратак у родитељско крило за многе од преживелих малишана.

„Садржи све релевантне личне податке који омогућавају да тадашња деца, сада седе старине, односно њихови сродници и потомци, могу доћи до сазнања о стварном идентитету“ поручио је директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић.

На отворене странице две свеске које су изложене у једном стакленом сточићу националног музеја стале су десетине имена и десетине судбина.
Кога је спасила Диана Будисављевић

Редни број, име и презиме детета, име оца и мајке, место рођења, датум и назив усташког логора смрти из кога је спасено, као и процена старосне доби и подаци коме је дете дато на усвајање и хранитељство олакшавају потрагу онима који трагају за својим коренима.

Китњастим, помало нечитким рукописом, Диана Будисављевић писала је њихове животне приче, могли смо да се уверимо у Народно музејом.

Седмогодишњу Раданку Дрпић, од оца Божа и мајке Маре сместила је у антитуберкулозни диспанзер у Сиску. Њен трогодишњи брат Радослав поверен је болници „Каритас“, сазнали смо током гледања рукописа.

Босиљка Дукић умрла је са својих седам година, док је њеног вршњака Владу Думузина из Грђевца узео један Фрања из Загреба.

Ангелину Дробац која је имала 11 година, Будисављевић је поверила на чување Рудолфу Папићу из Загреба, док је годину млађу Савинку Дражић, Благојево и Богданкино дете, усвојио Фердинанд Филиповић.

Седамнаестогодишњег Ивана Драшковића прихватила је, пише у овом списку, „Усташка младеж“.

У колонама Дианиног списка налазе се и „безимена деца“, женска и мушка, узраста до три године, која аустријској добротворки вероватно нису умела да кажу имена, а поједине малишане у својој брижљиво вођеној архиви заводила је и као „находчад“.

Српска деца спасавана су из логора Стара Градишка, Ђаково, Сисак… Неки од њих завршили су у објектима католичке цркве, па и у усташким породицама где су одгајани без икаквог знања о свом правом идентитету.

Овај проналазак расветлиће, можда, и њихову прошлост.

„Након што је представљен списак, јавио се велики број грађана имејлом и преко Фејсбук странице Музеја жртава геноцида. Поруке су емотивне и дирљиве. То су деца и унуци оних за које се сматра да су преживели и налазе се на списку“, објаснио је Ристић.

Он је, говорећи о значају овог артефакта који је прозван српском „Шиндлеровом листом“, истакао да су први пут живој деци, која су сада људи у поодмаклим годинама, који још увек трагају за својим идентитетом, као и њиховим потомцима, понуђене информације о њиховом стварном идентитету.

Музеј жртава геноцида пронашао је прошле године списак, за који се мислило да је уништен.

Тешко је рећи, објашњава директор ове институције, колико је још било дечјих имена која је добротворка из Аустрије спасила, будући да је њена картотека отуђена у првим данима након рата и још није пронађена.

„Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже“, жалила је аустријска хуманитарка.

Радмилине наушнице

Уз списак деце коју је од сигурне смрти спасила Диана Будисављевић, пронађен је, како је Ристић рекао, и још један артефакт који овај пут није изложен, јер мора проћи рестаурацију и конзервацију.

„У једном малом папирнатом завежљају спајалицом је био прикачен мали предмет – дечје наушнице. Када отворите завежљај, на њему је истим рукописом којим је попуњаван списак написано: Радмила Радоњић, 8. септембар 1942. Наушнице. И крстић“, објаснио је Ристић.

И ова девојчица се налази у списку Будисављевић и извучена је 18. августа 1942. из логора у Старој Градишци, додао је Ристић.

„Као и значајан број деце, била је у тако лошем здравственом стању услед последица тортуре и изгладњивања да јој није било спаса и преминула је после неколико дана“, рекао је Ристић.