КЛОПКА ЗА СРБИЈУ: У Београду се прикупљају потписи за оснивање комисије за коју су Рокфелерови, ЕК и западне амбасаде дали милионе

У Београду и „још неколико градова Србије“ од 13. до 24. маја траје кампања „прикупљања потписа подршке оснивању РЕКОМ-а (Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима и другим тешким повредама људских права почињених на територији некадашње СФРЈ од 1. јануара 1991. до 31. децембра 2001. године)“. Иза репризирања такве „кампање“ стоји Фонд за хуманитарно право и његова „оснивачица Наташа Кандић“, која би да поврати у живот „иницијативу за оснивање РЕКОМ“ иако је она пропала још пре неколико година упркос чињеници да су на њу браћа Рокфелер, Европска комисија и многе западне амбасаде, почевши од 2009. па до 2014. године, проћердале више од четири милиона евра.

ПОЛИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ

Наизглед, циљ иницијативе је прихватљив – формирање посебне регионалне комисије која би „од Триглава па до Ђевђелије“ утврдила чињенице о злочинима почињеним током ратних сукоба од 1991. до 2001. године, а уз то би саставила списак жртава, омогућила им да се чује њихов глас и да се патње из протеклих ратова никада више не понове… Све то су хумани циљеви, стога није необично што су многи подржали иницијативу, укључујући и неке високопозициониране политичаре и познате личности у региону. Али када се завири „испод хаубе“ читавог подухвата, брзо ишчили прокламована филантропија, што је и довело до урушавања „првобитног“ РЕКОМ-а пре неколико година, када је нестао на ђубришту историје. За пропаст су биле криве конструкцијске грешке његових архитеката, које су биле фаталне до те мере да и дан-данас дисквалификују РЕКОМ као икада остварив пројекат.
Све је почело да пуца када је испословано „проширење мандата“ будуће регионалне комисије под фирмом утврђивања веома широког дијапазона „историјских истина“. Брзо се склизнуло у политизацију јер је свака (од некада сукобљених) страна претендовала да „прогура“ своју варијанту истине, што је довело у сумњу читав пројекат, његове домете и сврху. Други проблем идеје о оснивању РЕКОМ-а био је ништа мање разоран: уместо договарања, предвиђено је прегласавање, тачније већински начин одлучивања стручњака који би чинили РЕКОМ, што је широм отворило врата за склапање „непринципијелних коалиција“. Већ у тој фази било је јасно да је Србија предодређена за вечитог кривца, али чак ни таква предност није понукала Хрватску и Словенију да пристану на расправу о њиховој одговорности за жртве распада некадашње заједничке државе. Дошло је до пат-позиције, а потом и клиничке смрти идеје о РЕКОМ-у. Све док се његови творци нису досетили да РЕКОМ сада „скрате“ – на Србију, БиХ и Косово. То је не само противно првобитној идеји о оснивању РЕКОМ-а већ је такво територијално сужавање мандата „комисије за истину“ на Србију, БиХ и Косово, после одбијања Словеније, Хрватске, Македоније и Републике Српске да учествују у том подухвату – потпуно неприхватљиво. И штетно по истину.

ТАРГЕТИРАЊЕ СРБИЈЕ

Вратимо се темељном проблему, а то је „проширење мандата“ будућег РЕКОМ-а, где је за Србију посебно опасна измена статута на основу кога би се формирао РЕКОМ, а њу је испословао Аљоша Чампара, изасланик Бакира Изетбеговића, који је захтевао да РЕКОМ „истражи политичке и друштвене околности које су одлучујуће допринијеле избијању ратова или других облика оружаног сукоба, као и чињењу ратних злочина и других тешких кршења људских права“. Таква „истрага“, коју би убудуће требало да упражњавају чланови новог, крњег РЕКОМ-а, прети да реактивира никад завршене полемике на тему „ко је крив за рат?“, као и да припадници „РЕКОМ-екипе“ прегласају представнике Србије и озваниче историјску лаж о „Србима злочинцима и агресорима“ онако како је утабана у њиховим матицама. Што отвара врата за ново ружење Срба, при чему би држава Србија све то била дужна да угради и у своје наставне програме од основне школе даље, као део „званично утврђене истине о узроцима рата“. Све то јесте спорно, јер је према оснивачким актима „комисија за утврђивање чињеница“ (РЕКОМ) требало да буде наддржавно тело, неоптерећено политиком и нацијом, а не да се претвори у сушту супротност тих постулата.

Ни то није све – захваљујући широким овлашћењима, сличним онима које има Хашки трибунал, РЕКОМ је намерио да изриче „коначне истине“, па чак и да ограничи слободу изражавања у вези с „истином о рату“ на тлу некадашње СФРЈ, уз споменуто „већинско одлучивање“ у утврђивању историјских истина. А Статут РЕКОМ-а, његов 23. члан, који су потврдили „изасланици председника Хрватске, Косова, Црне Горе, бошњачког и хрватског дела председништва БиХ, и Србија“ (односно њен досадашњи председник Томислав Николић), прописује да у будућој „комисији за истину“ БиХ има пет, Хрватска, Србија и Косово по три члана, а Црна Гора, Македонија и Словенија по два. Очито је Србија у таквом сценарију предодређена за прегласавање, и није тешко прозрети да би резултат гласања у РЕКОМ-у увек био на штету Србије.

Стога је напрасно оживљавање (крњег) РЕКОМ-а клопка за службени Београд. То је нова платформа која би омогућила да Срби буду проглашени за главне кривце за недавне ратове. Такве претензије од почетка нису скривали ни они који су непосредно учествовали у процесу оснивања (првобитног) РЕКОМ-а, на највишем нивоу: изасланици БиХ захтевали су „истину о геноциду“, хрватски представници тражили су да се утврди да је „Хрватска била жртва великосрпске агресије“, а ништа скромније нису биле ни жеље представника Приштине; Селим Селими, изасланик за РЕКОМ Атифете Јахјаге, на састанцима РЕКОМ-овог „стручног тима“ устрајно је захтевао и „ратну одштету од Србије“. Упркос већинском ставу да је Србија за све крива, првобитна идеја о оснивању РЕКОМ-а доживела је, на крају, крах, како у Хрватској, тако и у Македонији, Црној Гори и Словенији.

БЕРЛИНСКИ ПРОЦЕС

Иако су четири (од шест) држава насталих на тлу некадашње СФРЈ одбациле РЕКОМ, то није омело пропагаторе иницијативе да се сада „прикаче“ на тзв. Берлински процес који се под плаштом немачке канцеларке Ангеле Меркел бави (пре свега) потребом што бољег инфраструктурног повезивања „регије западног Балкана“. То је послужило творцима идеје о крњем РЕКОМ-у да покрену нову кампању чији је „циљ да се пошаље јасна порука премијерима Западног Балкана и представницима Европске уније који учествују у Берлинском процесу, да се од њих очекује да прихвате одговорност и у оквиру Берлинског процеса потпишу споразум којим се обавезују да ће основати РЕКОМ“. Пошто су лидери држава Западног Балкана већ одбили оснивање РЕКОМ-а, сада би пропагатори те иницијативе да је наметну „одозго“, директно из Берлина. И да искористе и самит лидера Западног Балкана који ће бити одржан јула ове године у Трсту, како би притисли регионалне званичнике да „омогуће остваривање свих потребних корака ка успостављању регионалне комисије“. Какав то притисак сада треба да изврши шест чланица ЕУ (учесница „Берлинског процеса“) на шест држава из регије (државе екс-СФРЈ плус Албанија), које сарађују у пројекту немачке канцеларке? Зар ће Француска, Италија и Аустрија, уз Немачку, постати чланице РЕКОМ-а и утврђивати „историјске чињенице“, нпр. на који начин су саме утицале на распад СФРЈ и допринеле ратовима у региону? Јасно је да ни крњи РЕКОМ нема за циљ такво преиспитивање (не)дела држава чланица ЕУ. А ако се наметнуто „потписивање споразума“ који би их обавезао да реинкарнирају РЕКОМ односи само на поменутих шест „регионалних званичника“, опет није јасно зашто би у тој работи учествовале и земље ЕУ, а још мање је јасно зашто би у РЕКОМ била укључена Албанија, док би из тог процеса испала – Словенија!?

Не треба занемарити ни чињеницу да су у оквиру „пројекта РЕКОМ“ протеклих година потрошене хиљаде и хиљаде евра на разноразне „експерте“ како би склепали статут РЕКОМ-а, уз гаранције да се он не коси са уставима држава из регије (шест држава екс-СФРЈ плус Косово). И то се показало нетачним и јаловим, јер су посебни изасланици (који су у име председника матичних држава били овлашћени да претресу све у вези с РЕКОМ-ом) тај статут извргли руглу, поцепавши га на прафакторе. Стога није јасно на каквим темељима сад почива васкрсли РЕКОМ, још мање каква би била овлашћења такве комисије и, уопште, које су државе оснивачи „новог (крњег) РЕКОМ-а“? Није наодмет подсетити и да би ратификација „споразума“ који би аминовао настанак таквог, крњег РЕКОМ-а, била озбиљан проблем за Србију због политике непризнавања Косова.

ОДБАЦИВАЊЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

У Србији се прикрива да је иницијална идеја о РЕКОМ-у доживела слом пошто је одбачена не само у Македонији него и у Словенији и Хрватској, као и Републици Српској. Небојша Радмановић ниједном није примио тзв. делегацију иницијативе за РЕКОМ, председник Словеније Борут Пахор одбио је да одреди свог изасланика већ је одлучивање о судбини те иницијативе препустио словеначкој влади која је негативно оценила и преширока овлашћења РЕКОМ-а, и могућност да словеначки чланови буду прегласани. У Хрватској је РЕКОМ-у био склон само (сада већ бивши) председник Иво Јосиповић, док су владе како СДП-а, тако и ХДЗ-а одлучно одбациле иницијативу. На крају је од пројекта одустао чак и Јосиповић. „Судећи према јавним речима премијера и чланова владе Хрватске, Иницијатива за РЕКОМ нема подршку. Помирење није више приоритет председника Хрватске“, забележено је у једном извештају. Иницијатива је слично прошла и у Македонији. Када је Жарко Пуховски (кога је Наташа Кандић изабрала за неформалног вођу „заговарача РЕКОМ“) изјавио да „Македонија није држава“, изасланик македонског председника Ђорђа Иванова Лубен Арнаудоски закључио је да је то „највећа увреда за Македонију и њене грађане“ и у знак протеста одбио учешће у „званичној експертској групи“ за РЕКОМ.
Све то намеће дилему – зашто Србија изгара у пројекту који је, између осталих, одбацила и Словенија где је фебруара 1992. године извршено административно етничко чишћење 26 хиљада људи („избрисани“), од којих је њих 60 одсто имало српске корене. Ако Словенија ни четврт века касније није спремна да призна своју одговорност, казни кривце и жртвама пружи сатисфакцију, једнако као и Хрватска која би морала да утврди размере злочина извршених над српским народом (службени Загреб одбацује чак и помисао о било каквом утврђивању чињеница о властитим злочинима), шта онда Србију гура да буде део те шараде? Крњи РЕКОМ претендује да води расправе о броју жртава и историјским истинама (о распаду СФРЈ) а Србија би, извесно, на крају била прегласана и од стране представника Албаније, с обзиром на то да из најновијег плана промотора РЕКОМ-а произлази да би и Албанија имала одлучујућу реч приликом одређивања „истине о рату у СФРЈ“ у коју би по свом нахођењу могла да угради и осуду „геноцида почињеног над Албанцима“ из тзв. Тиранске платформе. А све то уз асистенцију српских волонтера и саме државе Србије. И то у тренутку када су власти у Сарајеву и Приштини неочекивано минирале првобитни РЕКОМ како би створиле сопствене, националне „комисије за истину“ које би се бавиле само својим жртвама. Што је директно одрицање од модела првобитног РЕКОМ-а!
Отуда је најновије шминкање РЕКОМ-а (у крњој форми), који би да се бави само Србијом, Косовом и можда Босном, посвађано не само са основном идејом те иницијативе него и са геополитиком и логиком. А што се самих „иницијатора“ тиче, јасно је да подгревање РЕКОМ-а у „скраћеном формату“ служи као покриће за мужу белосветских донатора и нетранспарентно трошење тог новца, све у супротности са иницијалним постулатима пројекта. У ту сврху „централа“ у Београду репризира „кампању“ за оснивање (осакаћеног) РЕКОМ-а, у коју је упрегла „велики број волонтера из Београда, Ниша, Зрењанина, Новог Сада, Суботице и Новог Пазара са заједничким циљем да прикупе што већи број потписа грађана који подржавају оснивање регионалне комисије“. Као да прикупљање потписа није окончано још пре пола деценије, после чега су уз документе о иницијативи били предати председницима или члановима председништва свих екс-СФРЈ држава. Где је РЕКОМ, са изузетком Србије, доживео неславан крај.

(Светлана Васовић Мекина / Печат)