Фјодор Лукјанов: Казахстан је показао – ОДКБ није тигар од папира

Изненадно избијање насиља у Казахстану затекло је аналитичаре и међународне посматраче неспремне. Сада је одлука о размештању регионалних мировних снага постала најновија велика вододелница на постсовјетском простору.

У раним јутарњим часовима у четвртак, Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ) коју предводи Русија, а укључује оружане снаге шест бивших република СССР-а – међу којима и Казахстан – саопштила је да ће упутити мировне снаге како би се очувао ред у огромној централноазијској држави.

Овај корак представља замагљивање линије између унутрашњих и спољашњих процеса – разлози због којих се казашка влада тетура на ивици колапса домаће су природе и повезани су са пролонгираним и све напетијим трансфером моћи након готово три деценије дуге владавине времешног лидера Нурсултана Назарбајева.

Међутим, улични протести, које су распалиле цене горива и који су довели до спаљивања владиних зграда и предаје снага реда демонстрантима, моментално су представљени као акт спољне агресије од стране иностраних „терористичких група“. Изгледа да од сада па надаље непријатељ увек потиче споља, чак и ако се заправо налази унутра. Ова тврдња даје формални основ да се прогласи да је земља под нападом, те да се позове ОДКБ упомоћ.

Ово није био случај у прошлости када су се слична дешавања изнова одвијала у Киргистану, нити у Јерменији пре свега три и по године. Тада је ОДКБ – пре свих Москва, али и друге чланице – истицао унутрашњу природу нереда, закључујући да нема разлога за инострану интервенцију.

Руско војно присуство

Сада су се ствари, међутим, промениле, а границе између унутрашњих и спољних питања полако нестају широм света. Пре неколико деценија, либерали и активисти за људска права били су покретачка сила идеологије која брише границе између домаћих и унутрашњих питања, залажући се за суспендовање националног суверенитета у случајевима у којим су људска права и слободе доведени у питање. Данас оправдања гравитирају око заштите и очувања поретка: уколико постоји претња безбедности државе, њени суседи имају оправдање за интервенцију.

Ваља истаћи и то да, овог пута, захтев за упућивање мировњака долази од владе са неоспорним легитимитетом. Чак су и сами демонстранти јавно захтевали искључиво одлазак Назарбајева, који и даље има утицај на домаћу политику, али не и актуелног председника. Ово ситуацију чини различитом у односу на оно што се 2010. дешавало у Бишкеку, када је актуелна киргишка председница Роза Отунбајева покушала да позове снаге ОДКБ-а, након што је њен претходник, Курманбек Бакијев, свргнут услед масовних протеста.

Тада је читав државни апарат Киргистана колабирао, што је било какву интервенцију учинило крајње дискутабилном са правне тачке гледишта. Правни основ за овај најновији потез такође је јачи од оног којем је Запад прибегавао за своје тзв. „хуманитарне интервенције“ које су резултовале свргавањем влада које су биле међународно признате, без обзира на њихове репутације.

У будућности ћемо вероватно сазнати више о томе како се све одвијало – тј. како је изгледао процес доношења одлука у Казахстану и Русији и ко је заправо предложио ангажман ОДКБ. Међутим већ сада је јасно да је руска власт одлучила да води игру, уместо да чека да се варнице претворе у буктињу. То је еволуција приступа примењеног пре годину и по дана у Белорусији, када је било довољно да председник Владимир Путин упозори да су руске снаге спремне да интервенишу уколико то погоршање унутрашњих прилика буде захтевало. Овог пута, Москва је прескочила упозорења и одмах је скочила у акцију, вероватно резонујући да казашка влада неће опстати уколико буде препуштена себи.

Но, границе не смеју потпуно да избледе. Важно питање које се сада намеће јесте да ли ће размештање мировњака ОДКБ-а окончати ривалитет кланова у Казахстану, манифестован „транзицијом власти“, и уместо тога довести до консолидације власти (и у чијим рукама)? Москва има сваки разлог да извуче корист из овога, пошто ће имати војно присуство унутар државе, што је од централног значаја за њену политику безбедносних гаранција, па ће њени потези можда одлучити о томе како ће се ситуација даље развијати. Ово је слично ономе што се догодило у Јерменији након рата из 2020. године. То је само привремено решење, али пружа ефикасан сет алата за блиску будућност.

Многи аналитичари инсистирају на томе да би Русија требало да следи пример САД и ЕУ, нудећи руку „свим странама“, што би умирило опозицију и обликовало баланс снага повољан за Москву у кључним државама. Али они губе из вида чињеницу да свака политичка култура има сопствене предности и мане. Москва заправо не зна како да ово уради – никада и није знала – а пар пута када је покушала, доживела би неуспех. Идеални сценарио за Русију јесте да у одређеној држави има војни контигент који би јој уштедео главобољу бављења комплексним локалним политичким екосистемом. Другим речима, ко год да победи, мораће да поштује чињеницу руског војног присуства, без занемаривања дуготрајног партнерства две државе.

Преседан је успостављен

Пре четири или пет година, оно што називамо постсовјетским простором ушло је у круцијално важан период у којем су ове земље морале да докажу да су постале потпуно функционалне суверене државе. Године 1991. препознате су као такве просто зато што се СССР распао, а не због неког другог разлога. Иако су сазревале на различите начине, шири контекст остао је исти, са значајним присуством руског и западног интереса, као и неких регионалних играча у мањој мери. Спољни играчи који се боре за примат у постсовјетском простору постали су дестабилизујући фактор, али су улили одређену логику у догађања и уградили их у шире међународне процесе.

Међутим, у једном тренутку, политички тешкаши почели су да губе интересовање за догађања у „новим независним државама“, како су их деведесетих називали. Услед светских промена међународне снаге постајале су све више фокусиране на сопствене, стално растуће листе проблема. Нису баш сасвим дигли руке од бивших совјетских држава, али су почели да им посвећују далеко мање времена и ресурса. Ово се односи и на Русију, иако она ужива специјалан статус у овој конфигурацији. Москва је тражила оптималне облике утицаја у контексту своје сажимајуће сфере интереса.

Тако је политички рељеф у бившим совјетским републикама обликован кроз унутрашње процесе који су рефлектовали интеракције различитих ангажованих актера, локалне политичке културе и друштвене структуре.

Ту је такође и чињеница да нова политичка генерација улази у политику широм постсовјетског простора, неретко се сукобљавајући са старим лидерима.

Ове промене нису узроковане спољашњим утицајима. Инострани актери морају да реагују на њих, интервенишу или прете интервенцијама као што је то био случај са Белорусијом, морају да се адаптирају и покушају да све преокрену у своју корист, али крајњи резултат више зависи од тога колико је зрео и ефикасан нови друштвени и политички систем државе, него од било ког иностраног заштитника.

Ово је својеврсни тест отпорности и неће га све државе положити. Случај Јерменије показује да последице по једну нацију могу бити ужасне (а нису још ни готове), иако је тамо доминантна била идеја да, упркос неким очигледним проблемима, држава има јак идентитет и може успешно да мобилише своје ресурсе да би преживела у сукобу са старим противником. Казахстан би такође могао да се покаже као пример тога како дуго култивисана фасада успеха заправо скрива дубоко проблематичну и трулу срж. А ово дефинитивно неће бити последњи такав пример.

Ово је први пут да Русија користи институцију под својом контролом како би остварила сопствени политички циљ. До сада је деловало да су такве структуре чисто украсног карактера. Јасно је да ће мировњаци ОДКБ-а бити углавном сачињени од руских снага. Пре свега, то гарантује ефикасан одговор. Друго, док Казахстан може да прихвати руске трупе на својој територији, јерменске или нпр. киргиске снаге не би долазиле у обзир. Ипак, коришћење паравана коалиције Москви даје додатне прилике и додатна оправдања за постојање војног савеза. Време ће показати да ли ће било која друга чланица ОДКБ-а да се суочи са казашким сценариом, али преседан је успостављен.

Како су руско-амерички преговори о безбедносним питањима на видику, ово је правовремен подсетник да Москва може да прави брзе и неуобичајене војне и политичке одлуке како би утицала на догађања у својој интересној сфери. А што је та сфера већа, то је већа и преузета одговорност, која наравно укључује и одговорност за развој држава у којима су невоље далеко од готових. Москва би у сваком случају морала да се бави последицама ових невоља, а то је лакше чинити проактивно, уз помоћ низа алата који јој сада стоје на располагању.

Оно што је, међутим, јасно јесте да је етикетирање демонстраната као „иностраних терориста“ омогућило казашкој влади да придобије снажну подршку из иностранства, али је истовремено изазвало и конфликт у међународној арени. Још увек није јасно какве ће ово имати последице за постсовјетски простор и свет уопште.

 

Фјодор Лукјанов је главни и одговорни уредник часописа Русија у глобалним питањима, председавајући председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и директор истраживања при Међународном дискусионом клубу Валдај