КАПИТАЛНО ДЕЛО СРПСКОГ ТРАЈАЊА НА КОСОВУ: Непролазни белег косметских Срба

Све што је Етнографски институт Српске академије наука и уметности истражио и објавио током готово полувековног трагања о вишевековном трајању, баштини и борби за опстанак српског народа на Косову и Метохији – коначно је на једном месту. У капитално дело „Косово и Метохија у издањима Етнографског института САНУ“, који су у разним верзијама (гласници, зборници, студије, расправе…) објављени од 1951. до 1998. – прикупљени су драгоцени радови угледних српских антропогеографа, етнографа, етнолога, који су у ову монографију уписали прошлост, као путоказ за будућност.

Читава плејада истраживача већ у првим годинама по оснивању Института (1947) полази на Косово и Метохију, „у борбу против заборава“. Први аутори, рецензенти и уредници били су Војислав Радовановић (коме је и посвећена монографија), Милисав Лутовац, Атанасије Урошевић, Александар Дероко, Ђорђе Радојичић, Љубица Јанковић, Боривоје Дробњаковић… сви академици САНУ, којој ће се касније придодати и – уметност.

Њихове радове, као и радове потоњих истраживача, сабране у, без сумње, дело непроцењиве вредности, „Новости“ прве прелиставају, уз помоћ и поверење професора др Драгане Радојичић, директора Института и приређивача монографије.

– Ова монографија је тек мали прилог заштити српског културног идентитета и наслеђа на Косову и Метохији, на почетку 19. века – скромна је Драгана Радојичић. – У доба свеопштег технолошког напретка и развоја, у коме су, парадоксално, вековне културне вредности, упркос свом значају, постале крхке, или невидљиве борећи се скупа са својим баштиницима и носиоцима за голи опстанак.

У монографији коју потписују, најпре Етнографски институт, потом Министарство културе Србије и Етнографски музеј у Београду – на више од четири стотине страна на српском, енглеском и у једном сегменту на руском језику, право је благо српске баштине. Пред нама су древни поменици из Богородице Љевишке. Чудом, ваљда, сачувани. Ту су и здравице. Опроштајне поруке. Записи о црквама којих више нема. Молитвама и песмама, којих више нема ни у камену.

Читави векови. Обичаји. Веровања. Приче о народним видарима и лековима. Мапе. Илустрације. Фотографије. Дијаграми. Пописи. Сећања. Мода давног времена (ношње и фризуре). Колевке и огњишта. У деловима монографије су именоване српске фамилије чији су корени више векова дубоки а којих више нема на вековним огњиштима. Али, остала су документа како смо некад чували своје, исконско, бранећи себе од других. И друге од себе.

Све је једнако важно, насушно важно, у овој монографији. Просто да пожелиш да је, од корице до корице, пренесеш. Зато смо се определили да путујемо кроз монографију. Да, где је могуће, повежемо време: некад и сад.

Ово је година када се обележава век од голготе српског народа и војске преко Албаније. Тако у монографији, уз помоћ проф. др Драгане Радојичић налазимо, између осталог, запис Бранислава Нушића, хроничара страдања и славе Срба у Великом рату, о маленој варошици Дуље, „махалског типа“, у којој је „прва српска породица, Мирић, досељена пре три века у једну од три махале“. Нушић је оставио запис да је у једном хану махале, на путу повлачења преко Албаније, преноћио краљ Петар са својим штабом. О Дуљу, који су заобилазили и Срби у последњем рату, Нушић још бележи: „Ово је опасно место од кога сви путници презају“.

Убрзо ће Призрен.

– Наш златни Призрен – каже Драгана Радојичић.

Њени сарадници ће ускоро записе прикупљене о времену, животу и обичајима из овог царске, Душанове престонице, пренети у електронску верзију. Да све буде доступно ововременим, као и будућим истраживачима.

Све што је пристизало „са терена“, пристизало је, понајвише, руком исписано. Забележено старим фото-апаратима.

У монографији смо се најдуже задржали код Богородице Љевишке, у Призрену. Стотине помена: Рабу божијем Станимиру… Владиславу… Николи… Анђелији… Михајлу. Читамо помене монасима, јеромонасима, презвитерима. Па, владалачки поменици архиепископима, епископима. Мноштво пописа и исписа. Белега.

Враћамо се у Митровицу, Приштину, Липљан, Ново Брдо. Путујемо вардарско-косовском пругом, година 1873. Виде се цркве: Јованова, Лазарова, Игњатијева. Виде се куће српских фамилија: Лазаревићи, Игњатијевићи, Игићи… Одјекује звоно куд год да се окренеш. Звона и колевке.

У Улпијани (данашњи Липљан) византијска црква старија од Грачанице. У Митровици, говоре да је најлепши град. Ври на панађуру. Стижу трговци из Једрена, свила из Алепа, ратлук из Солуна. У Подујеву – старе варошке куће, певају се „лазарице“, ките сватови, младе бацају сита. А у Гњилану „играју ведро и лако коло“. У Сиринићкој Жупи застајемо код чувених породица Живковић и Љубеновић.

Идемо, потом, у манастир Девич. Овде се под старом липом лечи „свака болест и тела и душе“. Бројимо, успут, српске куће Драгојевића. Миришу божићне чеснице. Искре варнице бадњака.

Излазимо из монографије, после дугог, дугог путовања. Питамо проф. др Драгану Радојичић јесу ли она и њени сарадници имали инстинкт да ће Косово и Метохија бити све даљи и недоступнији српском народу, да све што је прикупљено коначно буде доступно генерацијама које долазе.
Казала је:

– Да… као да смо имали тај предосећај. Али, ако је за утеху, још има младих људи који имају жељу и вољу да, упркос неповољним околностима за истраживање, оду на Косово и Метохију. Одлазе, и данас, у тимовима. Остану неколико дана. И, поново стигне драгоцени материјал. За оне који ће њих и мене наследити.

ЖИВА СЛИКА ЖИВОТА

Крајем 1947. године Етнографски институт Српске академије наука добио је и фолклорног етнографског сликара Олгу Бенсон. Ова монографија визуелно је обогаћена управо ликовном грађом Бенсонове, чије стваралаштво није само промоција прецизне уметничке виртуозности, већ прилика да се на што видљивији начин представи жива слика народног живота на Косову и Метохији.

СЕЋАЊА И ИСТРАЖИВАЊА

Етнографски институт, као централна научна установа од националног значаја има научну и етичку обавезу да од заборава сачува не само сећање на историју и културу Косова и Метохије, већ и научна истраживања ове теме. Посебно она која су настајала у периоду пре него што су актуелна политичка збивања бацила своју дугу сенку, затамњујући често и научну објективност и људску правичност – каже проф. др Драгана Радојичић.

Тагови: Драгана Радојчић, Косово и Метохија, Митровица, монографија, Приштина, Срби