КАМЕНА КАЗИВАЊА РАТНИКА: Очеве никад видјет неће

На превоју Стража, између Беле Реке и Љубиша, тројица браће Спасојевића последњи пут загрлила огњишта и десеторо најачи, журећи „на војну“, у гуњевима и опанцима

„Драги брате, приђи ближе, те прочитај ко нам спомен диже. Тело наше остаде у свету, у најлепшем цвету нашег живота. Вите наше године, црна земља прекри наше лице, од умора и од рана осташе нам деца мала, код спомена нека пале свеће, своје очеве никад виђет неће.

Неђељко и Анђелко, браћа Спасојевића из Беле Реке изгибоше против непријатеља на положају 1914 и 15 г. У својих 40 г. И брат им Стојко живео 35 г. погибе више Краљева 1915. г. Спомен подижу браћа Микајле (и) Крстадин и њини синови Милија и Рајко, Милан и синовци. Будимр“.

Ово је епитаф на првом од три бела камена тесаника, на необичној стражи на Стражи, с десне стране пута Бела Река – Љубиш, на раскрсници пута за Борову Главу и Муртеницу , некадашњем саборишту на нововарошко-чајетинској међи.

СРБИЈА ЈЕ ЗВАЛА

Овде су, на стотинак метара изнад родног огњишта, близанци Неђељко и Анђелко и трећи брат Стојко последњи пут загрилили сенокосе и висове Муртенице и пољубили десеторо нејачи, растали се од најмилијих и пожурили „на војну“.

Пошли су гуњевима и опанцима, са шајкачама,. Вунене чарапе, из мајчиног сандука девојачке спреме, мирисале су на луч и кадиву. У пртеним торбма нешто преобуке, парче воска, који колач од шљива. Србија је звала…

Низ друм, доле према Љубишу и Ужицу, пратили су их погледи мајки и сестара, које су стезале срца, бришући сузе деци.Старији, подаље од чељади зборили су, слутећи време смрти:

– Брзо ће Шваба ударити преко Дрине и Дунава, а није веровати ни клетим Бугарима, није их Брегалница опаметила…Ето, још се није слегло бусеље на гробовима из два балканска рата, још крваре ране, а душмани ударају на Србију…

У дољем делу споменика уклесане свеће и чирак, а траг остави и камениорзац: „Изради Леко В. Васиљевић, Збојштица“. Исти рукопис клесара из села код Ужица и на следећем белегу.

– Преостала двојица браће, од петорице Спасојевића, Микајле и Крстадин су, уз своју чељад, савијали руке око десеторо сирочади и нејачи, а Микајлов јединац Радојица, војник у Скопљу, умро је у 21. години од маларије у војној болници 10.8. 1928. године. На заједничком постољу подигнути су споменици тројици ратника и војнику – казује Анђелко Спасојевић пензионисани рудар и столар из Горње Беле Реке, који је име добио по прађеду.

Трећи белег на Стражи, иначе најбоље очуваних и уређених крајпуташа у нововарошком крају, подигли су брат и три сестре Мијаилу Жунићу из Љубиша, „војнику 2. чете 1. бат. 3. прекобројног пука, живео 32 године, погибе у Пожаревцу 28. 10 1915.“. Белег је, каже Анђелко, био на неких 150 метара одавде, али је при извлачењу грађе оборен и поломљен, па су га потомци ратника овде пренели.

О прерано прекинутим животима пролазнике подсећа омањи бели споменик неколико стотина метара ниже, у ливади с горње стране друма.: „Драгомир Луковић војник 4. пука првог позива погибе на Мачковом камену 9.9. 1914, а брат му Ивко погибе у 21. години 1915. године, не знајући где.Споменик подиже мужу и деверу Стака са синовима Петром и Милoјком“.

ЗАПИСИВАЧИ ПРОШЛОСТИ

Недалеко од школе у Горњој Белој Реци, поред продавнице и кафане, крајпуташ усправљен уз бандеру?!?. Избледела слова сведоче да је Драгојле Бумбовић у 33. годинио оставио кости на Кајмакчалану 4. 10. 1916.године, кад је српска војска започињала офанзиву на Солунском фронту, а и да му је чича Јеврем био ратник.

У нововарошком крају мало је трагова у грађи и документима за поколења. Само у фрагментима су се Милисав Бјелић и Драган Р. Николић, аутори књиге „Слобода у камену исклесана“, освртали на споменичко наслеђе из два балканска и Првог светског рата. Ужичанин Бошко Копуновић, наше горе лист, годинама „копа“ по архивама и црквенимн књигама, прикупљајући сведочанства о подјаворском крају, комитама и Солунцима, па и њиховим белезима.

Доста је времена требало да прође да ови споменици својим етнографским и уметничким вредностима заинтересују ширу јавност. Ужички Народни музеј (виши кустос Славица Стефановић) , у сарадњи са Министарством културе, прошле године започео је прву фазу пројекта „Снимање, обрада, дигитално документовање и презентација споменика и спомен-обележја балканских и Првог светског рата“.

Тагови: Драгољуб Гагричић