КАД ВАМ НАТО УБИЈЕ СИНА И ЋЕРКУ: Живот је у породици Петровић стао и не помера се 23 године, отац Драгиша сваког дана иде на гробље

У САВЕЗНОЈ Републици Југославији је током бомбардовања погинуло око 2.500 људи. Међу њима и сестра и брат, Никола и Марија Петровић.

Погинули су у нападу на аутобус док је прелазио мост у Лужану код Подујева. Погодио их је пројектил испаљен из авиона.

Живот је стао и не помера се 23 године. Сваки дан од маја 1999. године Зорици и Драгиши је исти. Туга и бол завладали су њиховим животом. Убијени су им син и ћерка. У аутобусу погођеним НАТО пројектилом била је и њихова баба Смиљана.

Брат и сестра отишли су по почетку бомбардовања са бабом Смиљаном у Прокупље, како би се склонили, били сигурнији од евентуалних напада на Грачаницу. Провели су извесно време код рођака, а увидевши да насељени део Грачанице не нападају, одлучили су да се врате кући.

Знајући да су кренули, мајка Зорица је хтела да умеси хлеб, да им спреми ручак. Да је аутобус ракетиран чула је на радију.

– Како сам држала оно тесто, тако ми је тесто пало и почела сам врисак. И стари, свекар ми каже, шта је било, што вриштиш, што пиштиш? Ја му кажем што пиштим, ако се стварно нешто десило не треба ми живот уопште – описује тај тренутак мајка Зорица Петровић.

Недељу дана је трајала неизвесност. Јесу или нису живи. Кући нису долазили. У мртвачници, идентификовао их је отац.

Никола је имао 17, а Марија 15 година. Прекинута су два млада живота. Баба Смиљана имала је 66 година. Никола је сахрањен на рођендан. Почивају на гробљу, неколико стотина метара удаљеном од куће.

Немоћном да било шта предузме, оцу Драгиши дан не прође, а да не обиђе споменик своје деце. Био је у Београду, потврдио је пред надлежнима њихово убиство. Не зна ко је управљао авионом из којег је испаљена ракета.

– Умрећемо, а нећемо знати ништа. Тај што је урадио то и што је гађао аутобус, он је знао да има ту цивила – очајан је отац Драгиша Петровић.

Мајка Зорица каже да су деца била везана за кућу, за родитеље, а ћерка много за оца. Кад отац скине јакну она, присећа се, обуче, скине дукс, она обуче.

– Она је била осми разред, завршавала, а син средњу. Шта су планирали за будућност, нешто су планирали, али није им се остварило – нутешна је Зорица.
Нова неправда за настрадале Србе

Не верују Петровићи да ће за њиховог живота правда бити задовољена. Кажу не само у случају погибије њихове деце, већ свих страдалих у нелегалном бомбардовању.

Поред моста у Лужану на ком је аутобус погођен, постављена је мермерна табла сећања на настрадале. Било је их 44, aли прошле године табла је једнострано замењена.

Председник општине Подујево Шпејтим Булићи поставио је таблу са именима погинулих у гранатирању аутобуса. На табли су имена 31 погинулог Албанца. За 13 Срба остављене су три тачке.

Тим чином, кажу Петровићи, наставља се неправда, јер се њима и другим Србима чији су ближњи убијени, одузима и право на сећање.