К. Мантер: Ако се не усклади са Западом, Србија ће бити заборављена

Камерон Мантер, бивши амбасадор Сједињених Држава у Србији од 2007. до 2009. изјавио је да је пред Србијом одлука о томе на којој страни светске реалности ће се наћи у контексту руске инвазије на Украјину.

Мантер, пензионисани амерички дипломата, указао је у интервјуу за Глас Америке да би одступање од западних вредности Србију и њене грађане, како је истакао, могло отерати у заборав.

„Моја бојазан, као пријатеља Србије и њеног народа за који сматрам да припада Европској унији, је да ће је то учинити неважном. То би била штета јер Србија има јако много да понуди Западу. Али, једно је говорити да желите да припадате Западу, а да са друге стране, говорите о наводном нарушавању свог самопоштовања. Потребно је да одлучите каква држава желите да будете… Ауторитарна – која се обрачунава са медијима, без опозиције и суштински сагласна са безраложним и неоправданим нападом Русије на Украјину… Или желите да живите европски живот? То је избор који грађани Србије и његово руководство треба да направе. Ако не успеју, мислим да их нико неће казнити. Једноставно ће бити заборављени”, рекао је Мантер, уз напомену да је заборав о ком говори, према његовом уверењу гори него међународни пристисци или условљавања.

Карен Донфрид, помоћница државног секретара САД-а за европска и евроазијска питања, почела је балканску турнеју посетом Косову. У уторак ће бити у Београду. Шта мислите да је сврха њеног боравка на Балкану?
– Сврха њене посете је многострука. То подразумева односе Косова и Србије, као и корпуцију, али и бројна друга питања. Када је Бајденова администрација преузела положај – било је потребно време да се адекватни кадрови именују на значајне позиције. Раније се Европом бавила на концептуални начин, а у међувремену је услед важних ствари које су се догодиле, увидела да је потребно да се усредсреди. На срећу, дужност су преузели људи попут Карен Донфрид, Габријела Ескобара – који су усредсређени на регион. Или, пак амбасадори Кристофер Хил у Србији или Јури Ким у Албанији. Тако да је реч о тиму који заиста ради. Пред Донфрид је много ствари и она ће се фокусирати на њих. То укључује однос Косова и Србије, борбу против корупције, будућност чланства региона у Европској унији, проблеме у Босни и Херцеговини, као и нове светске околности створене нападом Русије на Украјину.

Сматрате ли да би могла тражити ширу или јачу подршку у вези са руском инвазијом у Украјини, посебно у Србији, која оклева да донесе одлуку о санкционисању Русије?
– Делује да је до сада добила подршку Косова и Албаније у вези са пријемом избеглица из Украјине. Изузев Србије и Републике Српске, савезници уживају подршку за настојања да помогну Украјини да очува слободу и одбрани се од руске агресије. Мислим да Карен Донфрид неће једноставно доћи у Београду и Александра Вучића ставити пред избор да уради једну или другу ствар.

Уколико је добро познајем, а мислим да је одличан дипломата, она и Кристофер Хил ће покушати да схвате на које начине могу ангажовати Србију како би се одржали мир и стабилност и како би добили геополитичку подршку у региону – коју траже у покушају да се супротставе руском продору и кинеском утицају. Мислим да ће се бавити и сарадњом у области одбране. Упркос томе што су Вучић и бројни лидери у Србији НАТО-у на неки начин рекли „не”, ипак блиско сарађују са америчким и европским одбрамбеним званичницима у настојањима да утврде како да одрже те односе. Једна од најуспешнијих сарадњи која је функционисала, док сам био амбасадор у Србији пре једне деценије, била је између Националне гарде Охаја и српске војске. Када ме питате да ли ће моћи да добије подршку Александра Вучића за санкције Русији, мислим да ће то бити тешко изводљиво.

Пре посете Карен Донфрид Балкану, троје америчких сенатора такође су обилазили неке од балканских земаља. Сенаторка Шахин рекла је да је са српским званичницима разговарала о санкцијама Русији. Затим су српски званичници Брнабић и Вучић још једном прецизирали да није било обећања и договора у вези са тим и да санкције Русији неће бити уведене. Да ли би такав став могао изазвати последице по Србију, имајући у виду да САД и ЕУ недељама заједнички указују да би Србија требало да се ускладе са њиховом политиком према Русији?
– Мислим да то још није решено у Бриселу и Вашингтону. Постоје, да тако кажем, две врсте модела: уколико желите да будете део европског тима потребно је да се усагласите са оним што Европа покушава да уради. Уколико то не чините, исказујете да нисте члан тог тима. Такође, пажњу скрећу и резултати недавно објављене анкете према којима већина грађана Србије не подржава улазак у Европску унију – што је новост. Уколико заиста постоји такав тренд – једно од решења је да бисте могли бити оштрији према Србији. Али, као што сам раније поменуо, мислим да таква одлука није донета. Делује да лидери у Бриселу и Вашингтону – чији су у неку руку симболи сенатори и Карен Донфрид, покушавају да открију начине како да наведу српске власти да им приђу. Да се некако ускладе са приоритетима Европске уније и Северноатлантске алијансе (НАТО). Не мислим да ће стрпљење Запада у том смислу бити неограничено. Вучић и његов тим треба да буду опрезни – јер ако мисле да балансирање које примењују годинама може вечно да траје – лично мислим да нису у праву.

Да ли је ово прави тренутак да Србија направи прекретницу и једном заувек се удаљи од утицаја Русије, Кине и других земаља на Балкану?
– Тешко ми је да то увидим. Није овде само питање шта господин Вучић или његов тим желе – већ и чињенице да у Србији постоји широка јавна подршка значајних контрадикторности. Јавност жели европски идентитет и напредак који произлази из тога. У културном смислу жели да буду део Европе и поштована на тај начин. Али, са друге стране – још постоји нека врста трауматских ожиљака југословенских ратова и осећања повезаних са НАТО интервенцијом 1999. Као и других елеманата испуњених емоцијама који политичком лидеру и људима у Србији отежавају да остваре ту прекретницу о којој говорите. Да би се догодила таква промена – потребан је низ других промена. Чак и када би се догодило нешто што би допринело порасту подршке чланству у Европској унији – било би потребно предузети низ корака у борби против корупције. У Србији не видим могућности ни за једно од та два.

Имате ли утисак да Сједињене Државе према Србији имају неку врсту мекшег приступа – упркос томе што одржава блиске политичко-економско-војне односе са Русијом, Кином и Белорусијом? Упркос томе, САД је званично сматрају блиским партнером од поверења.
– Према мојој процени, а ја нисам особа која је у америчкој влади, изабрали су да покушају да смисле начин да сарађују са Србијом – јер је она у економском смислу потенцијална локомотива региона. Политички је и даље моћна међу земљама западнобалканске шесторке. Зато су вољни да покушају. Али, потребно је да у одређеном тренутку Србија буде спремна да буде европска. И то неће бити избор Американаца или Европљана – већ избор Србије.

Када би спор између Србије и Косова могао бити решен и како?
– Не видим то као питање које предњачи, као претходних година, на начин на који га је користио председник Трамп – у настојању да оствари победу на унутрашњем плану доводећи Тачија и Вучића у Белу кућу. Мислим да актуелна администрација не жели да прави такав театар – јер, према мом мишљењу, то је било управо то. Један од отежавајућих фактора је то што су грађани Косова на изборима подржали кандидата, Аљбина Куртија, који преговоре Косова и Србије не котира високо. Он првенствено истиче запошљавање, борбу против корупције, увођење Косова у европски свет и преузимање европских модела понашања. Примењује мото да без обзира на то што Србија не жели да помогне – не треба бринути због тога. Не бих знао у коликој мери је то конструктивно – али отежава сусрет двојице лидера који треба да учине болне уступке. Карен Донфрид ће поновити да очекује покретање дијалога заснованог на узајамном признању. Александру Вучићу таква формулација није довољно привлачна, Куртију засигурно јесте. Тако да бих рекао дијалог Србије и Косова није близу некаквог искорака. И вероватно ће у првом плану бити иницијативе из других области – одбрамбене, геополитичке, економске.

Видите ли решење тог спора за, рецимо, пет година?
– Не бих у том смислу одређивао никакав временски рок. Рекао бих да је претходно косовско руководство у том смислу исказивало неки вид хитности. Слична ствар била је присутна и код српског. То тренутно није случај ни на једној страни и не бих могао да предвидим никакакав временски рок.

Док сте били дипломатски представник Сједињених Држава у Србији нападнуто је и паљено седиште амбасаде током протеста поводом проглашења независности Косова. Већ годинама нико за то није одговарао, а судски процес делује да је у блокади. Како видите ту ситуацију?
– Растужује то што људи одговорни за уништење амбасаде у којој сам службовао нису оптужени. Искрено, нисам изненађен јер смо свесни стања у правосуђу у Србији. Осећања у вези са овом врстом искривљења правде су веома снажна. Увек сам сматрао да је Србији, да би се суочила и иза себе оставила прошлост, потребно да постане свесна реалности. И нисам једини који то сматра. Међутим, Србија још није доспела до те тачке са тренутним руководством. Надам се да хоће и не искључујем чињеницу да би њено актуелно руководство могло томе да допринесе. Не мислим да је то немогуће, али предстоји дуг пут који треба прећи пре него што Србија постане и почне да се осећа удобно као чланица Европске уније. Да би се то догодило потребно је да се жртвује и спроведе реформе како би припадала друштву коме сматрам и желим да припада.

Тај инцидент није уврштен у недавни извештај Стејт департмента о људским правима, а јесте на пример, у издању за претходну годину. Делује ли вам да су Сједињене Државе можда на неки начин дижу руке од тога – иако се радило о знатном киривичном делу када се догодило?
– Владу сам напустио 2012. године – чак и да је то случај не бих могао да вам кажем. Надам се да ће ангажман Карен Донфрид и Кристофера Хила и других у региону изнаћи не само могућности – већ и фактичко разрешење нерешених проблема из прошлости. До тога нисмо још стигли, надам се да ће ово допринети томе.

Да ли ће, према вашем мишљењу, случај убиства браће Битићи икада бити разрешен?
То је тешко замислити – предуго траје. Али, овакве ствари су уобичајено теме уколико се у будућности догоди серија искорака. У дипломатским преговорима бројне теме, попут ових, могу бити део пакета. И то може довести до напретка. И, оно што је према мом мишљењу још важније за Србију, остављања иза себе горчине која ми делује да је и даље присутна у Београду.

На почетку одговора употребили сте реченицу: „Тешко је замислити”… Зашто?
– Јер српске власти немају користи од решавања тог конкретног случаја. Американци учестало покрећу то питање, верујте ми – о том случају сам разговарао годинама. Мислим да српска страна није заинтересована за његово решавање. А док се то не догоди – неће ни бити епилога.

Зашто тако мислите?
– Мислим да то потпада под шире питање у вези са признавањем улоге српских власти и народа у злочинима који су почињени у то време. Не покушавам да кажем да једноставно треба да признају да су ужасни људи. То се не може сагледавати применом искључивости и посматрати црно-бело. Питање је врло сложено. Повезано је са мноштвом патњи на много страна. Не желим да кажем да су искључиво Срби били лоши, а сви остали невини. Међутим, уколико се не бавите случајевима и конкретним особама које још нису одговарале за злочине током рата на Косову, како постићи да правда буде задовољена и смирај за жртве? Још не увиђам спремност српске стране да се бави тим питањима. Волео бих да се то догоди и да Америка пружи конструктиван допринос. Надам се да ће временом то бити могуће.

За Црну Гору важна тема стабилности

Бивши амбасадор САД-а у Србији Камерон Мантер сматра да ће кључне теме америчке делегације током посете Црној Гори бити усмерене ка одржавању стабилности – у тренутку очекиваног избора нове мањинске владе.

– То није ништа узбудљиво и ново. Та земља, која је савезник и пријатељ Сједињених Држава, има велике проблеме на унутрашњем плану и нема консензуса о унутрашњој политици. Моја претпоставка је да не би требало очекивати нове инцијативе када је ријеч о Црној Гори, које ће променити ствари, већ напоре да се покаже да Америка може да буде постојан партнер док Црна Гора покушава да утврди своју будућност – закључио је Камерон Мантер за Глас Америке.

 

Аутор Милан Нешић