Пуних месец дана након Сарајевског атентата Аустроугарска је претила и притискала Србију. Србија је за то време скупљала међународну подршку и покушавала да убеди Аустроугарску да није имала ништа са догађајима у Сарајеву. А онда је стигао овај документ познат као „Јулски ултиматум“.
Аустроугарску ноту Србији у којој се наводи шта држава треба да уради у истрази поводом атентата у Сарајеву, предао је посланик барон Владимир фон Гизл 23. јула 1914. у поподневним часовима заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија.
Одговор је тражен, како је изричито стајало у документу, у року од 48 часова, преноси Историјски забавник.
Данас знамо да је у Бечу и Берлину све већ одавно било спремно и да је аустроугарски цар Франц Јозеф још пре атентата у Сарајеву наредио немачким истраживачким подморницама које су биле на Саверном полу, да се врате јер се у Европи „спрема рат“.
У оном тренутку, бар у Београду, вероватно се веровало да се још нешто може учинити.
У документу данас познатом као „јулски ултиматум“ Србија није била директно оптужена за организовање атентата у Сарајеву, али је наведено да јесте „толерисала махинације којекаквих друштава и удружења уперених против Монархије, недоличан језик штампе, величање починитеља недела, учешће војника и званичника у субверзивној агитацији“.
Ево шта се од Србије тражило у документу који је по хитном поступку прослеђен српској влади на разматрање:
Текст ултиматума није одмах откривен европским силама. За њега није знала ни Италија која је била савезник Аустроугарске. Када је коначно и свет видео овај документ, оружје је већ увелико звецкало на Балкану, а времена за реакцију није било.
Британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј је, читајући ултиматум, рекао аустроугарском амбасадору да је то „најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави“.
Од десет захтева, Србија је прихватила све осим једног, тачке 5. која би значила долазак аустроугарских истражних судија и полицајаца у Србију да воде истрагу на њеној територији.
Влада Краљевине је учинила највеће могуће уступке, али су свеједно у моменту када су саставили одговор знали каква ће реакција Аустроугарске бити. Прича каже да је Никола Пашић, када је кренуо да однесе одговор, у знак жалости, обукао црно одело. Министар просвете Љуба Јовановић том приликом изјавио је само да „не остаје ништа друго него да се гине“.
Српска депеша послата је 25. јула. Аустроугарски одговор уследио је 28. јула. У обичном телеграму стигла је вест да ова царевина Краљевини Србији објављује рат.
Овај сукоб прерастао је у Први светски рат, највећи и најкрвавији окршај који је свет до тада видео. Србију је, осим разарања и хаоса који је донео, рат „коштао“ и трећине становништва или око 1.247.000 војника и цивила. Била је то највећа цена Сарајевског атентата.