Јовановић: Aгресија на Србију се наставља – опомена су ставови из Брисела, Охрида и Вашингтона

OКРУГЛИ сто „Агресија НАТО – 24 године после“, одржан је 23. марта 2023. године у Дому Војске Србије у Београду.

У организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштва српских домаћина.

Говорили: генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији и Новак Бјелић, генерални директор комбината «Трепче» у последњој декади XX века.

Округлом столу, у свечаној сали Дома Војске Србије, присуствовао је велики број чланова и симпатизера организација домаћина овог скупа.

Присуствовао је и државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић, као и амбасадори више пријатељских земаља, већи број посланика Народне Скупштине Србије и угледних културних, друштвених и научних радника.

Са скупа су упућена три апела:

Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других оружја чија је употреба забрањена међународним конвенцијама током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела;

Други, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије;

Трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.

Живадин Јовановић је на округлом столу рекао:

„Протекло је готово четврт века од агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ). Током агресије погинуло је око 4.000 а рањено двоструко више наших суграђана. Три четвртине страдалих су цивили међу којима је и велики број деце, од мале Милице Ракић, из Батајнице до средњошколке Сање Миленковић, из Варварина, српске шампионке у математици.

Колико је жртава закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, хемијских токсичких средстава и неексплодираних касетних бомби, тешко да ћемо икада прецизно утврдити. Због свих њих смо се окупили и окупљамо, како данас и овде, тако сваке године и широм земље, широм Европе и других континената, гдегод нас има. Њима, палим херојима одбране, свим недужним жртвама, данас се клањамо, њима данас упућујемо наше мисли и молитве.

Србија се још увек није опоравила – ни духовно од бола и неправде, ни материјално. У самом језгру Београда и даље пролазимо поред разорених здања чије нас зјапеће руине подсећају на дела наших партнера.

Хвалимо њихове донације, још увек не постављамо најављиване па заборављене захтеве за ратну штету.

Колико је то израз тежње да будемо конструктивни, реални и поштовани, тешко је рећи. Можда би било добро да се рушевине здања Генералштаба и МУП-а Србије прогласе и заштите као споменици културе, не само зато што то захтева мање средстава, него зато што би то вероватно имало више смисла него реконструкција или изградња нових здања.

Био је то злочин против мира и човечности, против земље која није представљала никакву опасност ни за кога, најмање за НАТО, или њене чланице.

Није пуко понављање истине када и данас кажемо да је агресија НАТО извршена кршењем основних принципа међународних односа, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске Повеље; када кажемо, да је НАТО, пет и по деценија после краја Другог светског рата, вратио рат на европско тле; да су бомбе и крстареће ракете убијале грађане Србије али да су биле намењене и другима; да су истовремено разарале европску и светску архитектуру безбедности и сарадње; да је то, у суштини, био рат против Европе у коме је и сама Европа учествовала; да је то био преседан за освајачке ратове и преврате у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток и тзв. демократизације; да је НАТО агресијом на Србију и Црну Гору (СРЈ) своју јубиларну 50. годишњицу обележио преласком из одбрамбеног и регионалног у освајачки савез глобалних хегемонистичких циљева.

Када све то понављамо 24 године после, то је најмање због навике, ритуала или робовања прошлости, то је искључиво због садашњости и будућности.

Због мира, безбедности и напретка као једнаких и недељивих вредности свих народа и земаља.

Чинимо то и зато што нас управо данас ставови из Брисела, Охрида, Вашингтона и других дестинација, опомињу да се агресија на Србију наставља другим средствима али са истим циљем – да се цео српски српски народ на Балкану обесправи и понизи, да се трајно удаљи од традиционалних пријатеља и њихове подршке и да се одрекне свог државног права на покрајину Косово и Метохију. Протекло време и савремена дешавања недвосмислено потврђују да је прави циљ агресије био – отимање Косова и Метохије од Србије, збацивање председника Слободана Милошевића и претварање Балкана, у одскочну базу за поход на Исток.

Уверен сам да је, с обзиром на сва досадашња искуства и трендове дубоких промена у глобалним односима, најбољи пут за Србију је реафирмисање независне, неутралне и уравнотежене спољне политике, чување и учвршћивање односа са традиционалним пријатељима и савезницима и отвореност за равноправне односе и сарадњу са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као равноправног партнера.

Праведно, и одрживо решење статуса за покрајину Косово и Метохију могуће је само уз доследну примену Устава Србије, основних принципа међународног права и Резолуције СБ УН 1244 која је трајна и неотклоњива правна обавеза.

Једино такво решење може бити у интересу трајног мира, безбедности и сарадње. Сваки други силом, претњама и уценама наметнути статус, без обзира на форму, не може се се претворити у право или компромис, нити може постати прилог миру. Напротив.