ЈОШ У МРАКУ: Седморо Јелића на Пештеру и ову зиму проводе у мраку

Сјеница – Упркос нади, а било је и озбиљних обећања, да ће им држава и добри људи помоћи да сијалица коначно засветли и у њиховим оронулим брвнарама у забитом засеоку Јантурине у месној заједници Баре на Пештеру, породица Томислава Јелића (81), једна је од ретких у овом крају и уопште у Србији која у 21. веку живи у мраку. И ову зиму, хладну и неизвесну – пештерску, дочекује без струје.

Већ шест година Томислав Јелић, његов син Дарко и снаја Светлана моле надлежне у општини и Електродистрибуцији у Сјеници, у ЕПС-у и Влади Србије „да их погледају“. Да учине нешто и помогну им да Томиславови унуци, а Даркови и Светланини синови: Мићо (11), Милош (8), Марко (6) и Драго (1,5) бар приближно живе као и друга деца на Пештеру: да домаће задатке више не пишу под светлом петролејке или свеће, да погледају телевизију и да коначно сазнају шта је цртани филм.

– Остали смо овде на граници Србије и Црне Горе да се на овој ветрометини и у муци, гајећи стоку, боримо за кору хлеба и ово четворо деце која, нажалост, још расту у мраку – жали се деда Томислав. – Стар сам и можда нећу дочекати да сијалица засветли и у мом дому, али због мојих унука још се не предајем и молим. Због њих ме боли душа. Шта су они згрешили да овако испаштају? Често се запитам да ли су за општину Сјеница и нашу државу и они вредни колико и остала деца широм Србије и да ли нам је судбина одредила да живот проведемо у мраку.

Томиславова супруга Даница преминула је лане у 80. години, а да није дочекала струју која је на Пештер стигла пре пола века.

– За 50 година ми нисмо успели да доведемо жицу од најближе бандере удаљене два и по километра – наставља Томислав. – Сами смо немоћни, а општина и држава нас заборавили. Стар сам и тешко ходам, свуда идем на коњу, дође ми да, пре него што одем на онај свет и мојој Даници, узјашем мог Шарца, одем пред Владу Србије и да се не враћам све док нам не доведу струју. Ко зна за шта све троше паре, а наводно немају за неколико бандера и жицу које би нам отвориле очи.

Дарко је принуђен да ђаке Мићу и Милоша до школе, у удаљеном селу Црвско, често води на коњу и да изгуби по цео дан да би их, пре мрака, кроз беспуће вратио кући. Светлана доноси воду на рукама са удаљених бунара, пере ручно и труди се да у мраку синовима помогне да напишу домаће задатке.

– Било је свакаквих обећања, посећивали су нас и из општине и из електродистрибуције, обећавали су да ће помоћи – јада се Светлана Јелић. – Посебно смо се обрадовали када је министарка Зорана Михајловић приликом прошлогодишње посете Штављу, чувши за наше невоље, рекла да на Пештеру и у Србији више нико неће бити без струје. Нажалост, ми и даље живимо у мраку.

ИМА ДОБРЕ ВОЉЕ, АЛИ НЕМА НОВЦА

– ОПШТИНА Сјеница је сиромашна и упркос доброј вољи да помогнемо овој породици, нисмо имали средстава да им доведемо струју, а и нису једини на Пештеру који су још без светла – каже Мића Каличанин, помоћник председника општине Сјеница, који је више пута посећивао Јелиће и носио им помоћ. – Очекивали смо да ће им помоћи ЕПС, али је из неког разлога и та помоћ изостала. Јављали су се и неки донатори, добри људи који су били спремни да финансирају довођење струје подземним каблом, али су одустали када им је речено да је домаћинство Јелића 30 метара на територији Црне Горе и да може бити административних проблема. Нисмо их заборавили, али немоћни смо да им сами решимо проблем.

ДВА-ТРИ ДАНА ДОВОЉНА

ПОРОДИЦУ Јелић посетили смо дан пре захлађења које је најавило долазак закаснеле зиме на Пештерску висораван. Праве невоље њима тек долазе. Ипак, ако не буде великих снегова и мраза, а пронађу се средства, „траса“ би се могла завршити за два-три дана, а струја би им могла стићи и пре Нове године.

Тагови: Струја