ЈЕДИНО СРПСКО СЕЛО ОД ПЕЋИ ДО ПРИЗРЕНА: МИХОЉДАН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ

ИСКРА на Фејсбуку

фото: pravoslavie.ru

,,Тамо где звоне дванаест звона, стожери српски дванаест апостола, из старе винице Дечанског конака точи се вино и звецка коната…“ Са првим јутарњим зрацима опет и опет ми се враћају стихови и мелодија ове песме Гаврила Кујунџића написане пре двадесетак година. Написане у Великој Хочи, и о Великој Хочи, о њеним црквама, Дечанској виници, вину, Кули Кујунџића, људима и благословима… Радост и сета истовремено ме испунише. Михољданско је јутро, још једно јутро у Метохији. Као и више стотина Срба са разних страна и ми из Ораховца похрлисмо у Велику Хочу на литургију. Моје село, окупано михољданским сунцем оживело, жагор и смех младих људи док излазе из аутобуса паркираних крај сеоског шеталишта. По регистарским таблицама видим да су дошли из Краљева, Београда, Херцег Новог, Новог Сада… Девојке и момци у народној ношњи пристигли из Беривојца, рекоше да им се КУД зове Крива Река и да их је из Косовске Каменице дошло највише – пет аутобуса. О радости! Срце ми заигра код толико омладине, деце… Као некада док је у селу било много више људи и… Звоно са цркве Св. архиђакона Стефана ме прену и отргну од враћања у прошлост. Пред Дечанском виницом, свештеници и свештеномонаси су дочекивали владику Теодосија, а појци из Призренске богословије певали ,,Достојно јест…“ Капела Светог Трифуна се брзо напуни народом. Многи остадоше пред вратима да ту одстоје Литургију. Досетили се дечански монаси па изнели звучнике у двориште винице да би се чуло анђелско појање хора Бранко из Лесковца, који је са својим свештеником дошао на поклоњење светињама Велике Хоче и ево на Михољдан поју литургију. Владици Теодосију је с једне стране у олтару саслуживао архимандрит Јован Радосављевић, који је превалио деведесету годину и стигао из манастира Горње Жапско код Врања, а с друге архимандрит Нектарије Серфес допутовао из Америке. Игуман манастира Савине Макарије и игумани Зочишта и Св. Архангела, као и пароси великохочански Миленко и ораховачки Веља, и још пар свештенослужитеља увеличало је ово литургијско сабрање. Стари отац Јован, кога већ одавно монаси зову деда Јован, читао је одељак из Св. јеванђеља, а владика је у беседи поздравио окупљене и честитао празник Великохочанима и гостима.

И на владикином лицу се видела радост, јер како и рече увек воли да дође у Велику Хочу и Ораховац, да буде са овим људима који опстају, обрађују своје њиве и винограде и убирају плодове свога рада:

Данас је празник виноградара, оних који су убрали слатке плодове винове лозе и потреба је наша да на томе заблагодаримо Господу, а не можемо лепше заблагодарити за све плодове, него на литургији. На светој литургији приносимо хлеб и вино, плодове Божје. Оно што је Бог нама дао ми њему приносимо и на тај начин показујемо да смо створени не за пролазни живот него за непролазни, вечни живот.

Владика је заблагодарио Богу што је сачувао Велику Хочу, једино српско село од Пећи до Призрена и казао:

Ово село се сачувано вољом Божјом и силом Божјом, а не нашом снагом и нашим моћима. Ми треба да препознамо тај прст Божји, јер Господ је ово село сачувао да бисмо ми, овде живећи, Њега славили и службу њему приносили. И не само ми који овде живимо, већ смо сведоци да из многих крајева долазе људи овде као на живи извор, да се напоје благодати Духа Светога, као што су и данас дошли са свих страна.

фото: pravoslavie.ru

Славски колач који је принео домаћин из Велике Хоче Драгољуб Чукарић освештао је игуман Савине отац Макарије, а део колача за наредну годину владика Теодосије је предао другом домаћину из села Момчилу Столићу.

Радост из капеле Светог Трифуна и Дечанске винице убрзо се разлила по читавом селу. Пред виницама сеоским домаћини су изнели вино, ракију, орахе, грнчарију, а домаћице домаћи ајвар и џем, ручне радове и понеки специјалитет из своје кухиње. Пред виницом породице Петровић, на дрвеном бурету, уз широк асортиман производа од грожђа, постављена и велика фотографија Петера Хандкеа. Пронело се и Великом Хочом да је Хандке добио Нобелову награду, па су мештани поносни што је овај писац светског гласа неколико пута боравио у њиховоме селу, седео с њима у дворишту, пио вино, разговарао. И јесте радост имати таквог човека за пријатеља. А још више кад он добије награду и наздрави чашом великохочког вина.

Хандкеу су Великохочани, Ораховчани и гости послали поздраве са приредбе у порти Господарске куће, уз громогласан аплауз. Поздраве су му послали и књижевници Селимир Радуловић из Новог Сада и Ратко Поповић из Грачанице, рекавши да је Хандкеова награда и наша награда.

Селимир Радуловић је окупљене подсетио на догађај од пре годину и по дана када су се као гости у Матици српској у Новом Саду заједно нашли ученици и наставници из Велике Хоче и Ораховца и Петер Хандке и да је михољданска прослава прилика да и из Велике Хоче и из Матице српске и читав српски род поздраве једним великим аплаузом чињеницу да је он добио ово велико признање и додао:

У његовом случају су се показале тачним речи пророка Исаије ,,Ко верује тај не узмиче“. Он је веровао и није узмицао и у томе је његова величина.

фото: pravoslavie.ru

Игуман манастира Савине Макарије је скоро дошао из Грузије, па је за трпезом љубави у Великој Хочи упоредио грузијски народ са српским народом на Косову и Метохији. Рекавши да су слични по љубави и гостопримству, и да нигде није видео владику Теодосија овако радосног као јутрос при доласку у Велику Хочу:

Никад нисам видео владику овако срећног, и кад је јутрос дошао и после на литургији. А видео сам и овог нашег брата који је примио славски колач у руке за следећу годину и заплакао. Ето човека са срцем, са душом и ето то је радост, да се види да је жива душа у нас, а Бог ће дати то што је потребно. Хвала вам на гостопримству, на љубави коју осећамо и примамо од вас и ово гостопримство је доказ да оно што је Божје у овом народу и што нико не може да узме и да нам отме из срдаца, то је живи Бог.

У обележавању Михољдана у Великој Хочи ове године су учествовали и етно група Извор из Врања, песници из Новог Сада и Грачанице, КУД ,, Крива Река“ из Беривојца, ученици ОШ,, Светозар Марковић“ из Велике Хоче, а домаћин је уз Црквену општину Велика Хоча био и Привремени орган општине Ораховац.

Оливера Радић
pravoslavie.ru

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.