Једина Српкиња у Доњем Петричу код Клине: Упркос нападима и крађама не идем одавде

Осамдестрогодишња Ката Грујић једина је Српкиња у селу Доњи Петрич, у општини Клина, која упркос застрашивању, учесталим нападима и крађама, не планира да остави родну Метохију и каже да не би могла да буде на другом месту, „па да је све мед и млеко“.

Након 1999. године, када су српске куће у околини Клине порушене до темеља или спаљене, они најхрабрији одлучили су да поново граде свој живот на пепелу. Међу њима је и Ката Грујић у Доњем Петричу.

Иако је, као тврди, било и других српских породица које су желеле да се врате, учестали напади и рушење нових кућа, отерали су их из села.

„Овде сам цео живот провела. Цео живот. Кућа нам је била горе, после смо, када су решили да праве куће, овамо сишли, јер има тамо близу шума. Деверов син је направио кућу тамо где је била стара. Само што је отишао до Клине, тог дана када је средио завесе и све друго, кућа је изгорела. Све је изгорело. Он је направио кућу годину дана пре нас, 2009, а ми смо 2010. Мој муж је због тога питао, ако може да нам се сагради кућа доле, код асфалта, овде где је сада, и они су нам рекли да можемо где хоћемо, где имамо земљу. После смо решили да овде направимо, нисмо тамо, јер је запаљено све“, истиче Грујић за Косово онлајн.

Указује да ни сама не зна колико пута је покрадена, а било је чак и физичких напада. Неретко се дешава да јој непозната лица лупаја на врата и покушавају да је застраше.

„Увече, ако лупа неко на врата, ја сам се једном прешла, више не. Нешто је грабало на врата, ја мислила мачка или пас, ајде да их најурим, како сам отворила, само ме је неко ударио и ја паднем. Срећа што ми је лотра за таван била ту, па сам на њу пала, иначе да сам пала доле, ни глас ми се не би чуо. Рука ми је пукла, гипс сам носила 38 дана“, присећа се нерадо Ката Грујић.

Упркос томе, бака Ката није одлучила да оде.

„И тада, када је било то да су кокошке покрадене, док сам била на гробљу, овде су ме сви сачекали, комшилук. Ја улазим на капију и псујем, говорим им `ајде дођите`, најпоганије речи сам тада изговоирла, што никада не бих… При здравој свести човек тако нешто не би рекао, али кажем им, `ајде дођите, вратила сам се`. Нико ништа, а комшије тамо чуле и кажу – стигла Ката… Стигла сам, дабоме. А сада када нешто позовем да ми треба, они ће одмах, ови одавде да ми донесу”, истиче она.

Прича да су око ње углавном Албанци католичке вероисповести и да са њима нема проблема, али да нису сви тако пријатељски настројени у околним местима.

„Немаш са ким да причаш, где год пођеш кажу `причај албански`, ја кажем, `не знам`. Ове комшије што су ту, оне не знају, али се опет некако мало споразумемо, што ја кажем, на прсте се споразумемо. Али стварно су добри, не могу да кажем, за лекове зовем, треба ми лек, он одмах пали кола за оно што може овде да се купи”, наводи она.

Бака Ката има сина у Београду који би волео да се она пресели код њега, међутим, она не жели да напусти своје имање.

„Од 24. године сам ту, а сад имам 83. Па сада, види шта ме држи, живот сам ту провела. Не бих могла на другом месту да будем, па да је све мед и млеко, овде ћу да једем сувог хлеба и соли, бићу захвална Богу, само да ме не боли кук, лако бих”, тврди Ката.

Некада је у селу било пуно Срба и живело се јако добро, присећа се бака Ката.

„Нико никога није питао ко је, шта је. Пођем доле у ливаду да идем за сено, муж ми је био у болници, а они узму грабоље, виле и дођу да ми помогну. Доста је било Срба. Кад бих бројала, много бих имала да бројим, тамо је била цела махала, и овамо пет шест кућа. И на брду су све Срби били, само овде код асфалта католици, а свуда Срби”, истиче она.

Иако је једина Српкиња међу Албанцима, истиче да ипак није сама.

„Са Богом сам, нисам сама. Нападали су, и сада исто дођу па лупају на прозор, кажу, иди у Србију”, препричава она.

Ката Грујић у Доњем Петричу има шест хектара земље, од тога, два под шумом, коју непознати људи секу.

„Све посечено, покрадоше све. И када их полиција ухвати на лицу места, суд неће да их осуди, да надокнаде, можда 20 ари посече, већ га казне само 100 евра. Од суда никад нисам добила извештај. Полиција ми је дала картоне, где је написано све, суд уопште не ради како треба”, каже она.

Ката Грујић добитница је специјалне плакате Вечерњих новости за подвиг године.