Пролази и трећа недеља од ужаса који се догодио у Бањској. Администартивни прелаз Јариње још увек је затворен наредбом власти из Приштине. Нико не зна када ће бити отворен.

„Има ли пара у банкомату?”, питам познаника који је поранио и заузео место у реду испред НЛБ Комерцијалне банке у Грачаници. „Нема”, кратко одговара. Људи који стоје ближе другом банкомату одмах добацују, видно нервозни, да пара нема ни тамо. (Испред НЛБ Комерцијалне банке у Грачаници постоје два банкомата, с тиме да се у једном поред динара могу подићи и еври). Свесна да морам да чекам, стајем у ред. Испред мене је више од 20 људи и нови пристижу. Свако поставља исто питање: „Има ли пара у банкомату?”

Испред мене чека старији човек са супругом, и има проблем да стоји. Она објашњава да је пре неколико дана изашао из болнице и да има тромб у нози, због чега му тешко пада стајање. Морају да заврше папирологију у банци око нових картица, и морају обоје да чекају. Ако то не ураде не могу доћи до новца, а супругу се већ ближи контрола, због чега морају путовати до централне Србије. Забринути су шта ће и како ће када дође време за пут. Да ли ће средити све папире до тада? Свима је рад отежан, јер смо одсечени од света више него обично.

Муке обичних људи

Делим са њом своју муку. Причам како ми се пре 10-ак дана брат оперисао у Београду и да треба да стигне санитетским возилом. Кажем јој да бринем да их не претресају на прелазу. Не могу ни да замислим слику како стоји на штакама док претрес траје. Испред нас човек прича о својој болесној мајци. Дошао је из гњиланског краја мислећи да овде лакше може доћи до новца. У Шилову се чека сатима, јер ту је НЛБ Комерцијална банка за тај крај. Свако у реду прича своју муку, као да се правдамо једни другима што смо, ето, баш данас дошли до банке да свој новац подигнемо.

Познаник Синиша, кога сам већ поменула, каже ми да није сигуран колико пара има у банци и напомиње да може да се деси да у једном тренутку службеник банке изађе и каже да новца више нема, односно да нам тражи да дођемо сутра. Тако раде последњих дана. „Динара немају, дају само евро. То што имаш на рачуну конвертују и исплате ти у еврима. Немају ни тог новца довољно, зато су банкомати празни, а то би барем мало смањило ове редове”, прича Синиша. (Поменута банка са фирмом која превози новац има потписан уговор само за административни прелаз Јариње. Док се он не отвори – нама редови не гину. Ово мало евра што има вероватно стиже из НЛБ банке, која такође функционише на Косову и Метохији.)

„Јуче су у пошти исплаћивали само по 10.000 динара. Није било довољно новца па су ограничили износ који може да се подигне. Чуо сам да и у овој банци исто тако раде”, придружује се нашем разговору мени непознат човек. „Фино! Три дана треба да долазим и чекам у реду најмање сат времена да подигнем ту цркавицу што примам”, добаци човек иза њега. Креће прича међу нама, као да се 100 година знамо.

Свима пада камен са срца када чувар у банци преноси вест надлежних да евра има довољно и да треба да будемо стрпљиви и да сачекамо. Објашњава да је интернет лош и да зато све иде споро. „Оде нам живот у чекању”, добацује неко из реда. Невероватно шта се све може чути у тим потпуно случајним „дружењима”, када притиснути додатним невољама причамо међу собом, чак се и шалимо на свој рачун.

Док посматрам своје саговорнике дивим им се како су снажни и одлучни. Они знају ко су, где припадају и за то се боре како знају и умеју. Увек, али увек, помислим да је штета што држава Србија не користи на прави начин ту снагу – снагу обичних људи који су рађали, подизали, школовали и свадбе правили својој деци баш ту где су рођени, на Косову и Метохији. Исто онако како су радили и њихови преци.

Сурова реалност

„Када би само хтели у Београду да прихвате чињеницу о томе колика је снага и моћ Србије баш преко нас овде? Шта све можемо да издржимо, само када би држава била уз нас. За нас се чује када нас претуку или упуцају, иначе се о нашим животима мало зна.” Рекла сам то гласно, јер стојим у реду са поштеним народом који, и уз та минимална примања, обрађујући своја имања брани своје огњиште. Сви који су ме чули климају главом, одобравајући то што су чули.

„Нико не може да ме убеди да то није права снага, јер знам како смо 1999. године опстали, након што смо остављени од свих. Делили смо задњи комад хлеба. Сви смо били као један, а снагу коју смо тада имали дао нам је сам Господ. То је плашило све стране војнике, раднике различитих мисија. Била сам сведок тога. Поражавајућа је истина да су нам наше власти, на све то, одговориле Бриселским споразумом”, рекла сам.

„Возио сам тада школски аутобус, те јесени када се кренуло са школом и када су свакодневно постављали мине на путевима. Када се сетим колика је то одговорност била и колико сам младих душа имао у својим рукама, али тада нисам овако размишљао. Било је важно да се одвија настава, да људи опстану, да издржимо, да школе раде, а све друго било је у Божијим рукама. Колико пута стане аутобус, нема горива, па смо се сналазили са канистером. Деца чекају у аутобусу, око нас само њиве”, дели са нама своју причу један човек у реду вртећи главом.

Тече наш разговор о томе како смо се мучили, остављени и одсечени од света. Трпели смо јер смо имали наду да ће неко за нас да се бори – првенствено наша држава. Сада стојимо у реду, већина нас једва да се и познаје, и слушамо једни друге. Међу нама су и они који су – после толико година трпљења – постали песимисти, па говоре да је опстанак немогућ. Слажемо се сви око тога да све ово може да буде корак ка томе да се динар као валута потпуно избаци из употребе на Косову и Метохији. Колико смо пута последњих година били у истој ситуацији и као да плански терају људе да се помире са тиме да новца има, па таман то био и само евро?

„Све се ради у прилог томе да одемо са Косова и Метохије. Све је тако упаковано да испадне да смо сами криви јер не прихватамо реалност. Можемо да причамо како је било, али све је разбијено. На северу нема лекова, полако све нестаје. Јуче ме је звао рођак да пита има ли овде пара да дође да подигне? Не иде му се преко Брњака, из Лепосавића је. Када смо дотле дошли – нема ништа од нас. Људи из Косовског Поморавља исто као и ми чекају сатима, или иду у Врање. Митровчани иду у Нови Пазар, а неки одавде у Куршумлију по новац. Како се сналазе они мученици из Метохије, Штрпца, брига ли кога?”, пита човек из реда којег не познајем.

„Ми смо то прошли, откад код нас нема лекова”, скоро у један глас рече брачни пар који сам поменула на почетку текста. Као да им тешко пада што се само о северу Косова и Метохије прича протеклих дана, а муке људи јужно од Ибра нико ни не помиње. Одговара им Синиша и каже да је тада нама било лакше, јер смо могли до Косовске Митровице да купимо лекове, чак и да подигнемо на рецепт, као и да купимо шта нам треба. Зато је било важно да се север Косова и Метохије сачува. „Сада смо сви у истом кошу. Направили су обруч. Све су нас затворили у један логор. Стегли нас са свих страна и тешко да све ово на добро иде”, закључује он.

Најтамније је пред зору

„Пуштају преко реда”, рече разочарано једна девојка. Стварно, из реда се издваја познаник већине нас и улази у банку на позив обезбеђења, јер га познају запослени у банци. Негодују људи, али он не хаје. Није ни разговаро са нама, ћутао је. Верујте да ми се његово име ни не пише, ни толико не заслужује. Само ћу рећи да је један од оних који савршено користе ситуацију за лични интерес, мењајући партије зарад руководећих фотеља.

Зна то и овај поштен свет и гледа га са презиром. Изашао је из банке правећи се да никога нема у реду. Да нам се барем извинио и рекао да жури – али не, апсолутно ништа. За такве, овај обичан и храбар народ не постоји – и зато смо ту где јесмо, зато и верујемо да смо остављени. Немамо више наде да је наша држава уз нас, јер именовањем таквих, дружењем и састанчењем са много горима од њега – разумемо врло јасно поруке које нам држава Србија шаље. Све пароле о непризнавању Косова као државе и борби за нас – намењене су једино народу у остатку Србије.

„У овом реду смо сви исти, јер чекамо новац. Сада, да ли смо занатлије, лекари, директори, астронаути, марсовци или новинари, да ли примамо социјалну помоћ – није важно. Тако треба и да се понашамо, али на жалост…”, казала сам. Опет климају главом људи око мене.

Нема ово моје писмо никакав посебан завршетак, јер машина која нас меље и коју покреће „држава Косово” са својим господарима  подешена је на најбржи програм, и ко зна шта нас још чека. Можда да на крају само пренесем речи једне жене из реда: „Не заборавимо да је најтамније пред зору.”

PS
Већина нас није ни дошла до новца, јер је на крају нестала и струја, па је банка престала са радом. Поздравили смо се и разишли до неког новог сусрета. Грачаницу сам напустила четири сата касније, а струје и даље није било…

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/СТР