ЈАЊА ГАЋЕША: Писмо са Косова или како Срби губе земљу

Не брани се Србија протестовањем због постављања једног билборда, већ чувањем сваке стопе српске земље која се управо сада отима Србима у централном делу Космета

Централни део Косова и Метохије, односно Широко поље, дели магистрални пут Приштина-Скопље. На једном делу те плодне равнице, Албанци су изградили модеран ауто-пут. Главна саобраћајна петља налази се у непосредној близини српског села Угљаре, и повезује три путна правца – Ниш, Скопље и Тирану. Експропријацијом обрадивог земљишта у приватном и државном власништву, Србима је, због поменутих путева, одузето више од хиљаду хектара земље. (Значи, поред поменутог пута за Скопље, сада имамо и ауто-пут и скоро да су један поред другог.) Уз албанско насеље Маригона, које је саграђено усред поља, и које се шири невероватном брзином, та страна Широког поља потпуно је разбијена – то је једини прави назив. Тај део централног дела Косова и Метохије више не припада само Србима.

Са друге стране поменутог магистралног пута – где је и Грачаница – у току је куповина земље од стране Албанаца, односно планско разбијање и тог дела Широког поља. Свакодневно се земљиште ограђује бетонским стубовима и жицом. Недалеко од Лапљег Села, Албанац из гњиланског краја оградио је 60 хектара земље која припада Земљорадничкој задрузи „Ратар“. Добио ју је од такозване Косовске агенције за приватизацију, која је присвојила сву српску друштвену имовину, и сада са њом располаже како хоће. У том делу Широког поља и Срби продају своје њиве, али су много веће парцеле које на коришћење Албанцима даје поменута агенција из Приштине. Питање је дана када ће и на њима, попут оних преко пута магистрале, почети да се граде модерна насеља Албанаца.

Разбијање српске средине

Два највећа српска села у овом делу Косова, Грачаница и Лапље Село, удаљени су једно од другог око пет километара. Поред пута је обрадива земља, с тим да се са једне стране, међу ораницама, налази се и Археолошко налазиште римског и рановизантијског града Улпијана. (Деценијама уназад знало се да су испод плодних ораница остаци поменутог града, али су Албанци пре неколико година решили да их открију и направе туристичку атракцију.)  Зато је градња у том делу, између поменута два села, забрањена. Последњих месеци актуелна је прича како у том делу Албанац из Урошевца од Срба купује сву земљу која је до пута.

У разговору са својим пријатељима, а тема је била ово о чему пишем, сазнала сам да Албанци, који су огромним новцем ушли у причу разбијања српске средине и са ове стране магистралног пута Приштина-Скопље, своју купљену или будзашто добијену државну земљу од такозване Косовске агенције за приватизацију обележавају стубовима у различитим бојама. Тако, причају људи, означавају коме који део територије припада. У овом случају, реч је о сивим и белим  јер све купују, како сам већ поменула, два Албанца – један из Гњилана, други из Урошевца.

„Албанци купују све између Грачанице и Лапљег Села јер ће за коју годину постати већина у општини Грачаница и онда ће се давати дозволе да се ту граде ресторани, хотели и ко зна шта још. Природа је у том делу изузетна. Ту је и Археолошки парк и све коцкице се слажу. Имају људи циљ и ка њему иду. Ко је нама крив што и даље лутамо“, мишљење је многих Срба у овом делу Косова.

У централном делу Косова и Метохије Срби обрађују око пет хиљада хектара земље, али ће се тај број значајно смањити већ за неколико година, ако се овим темпом настави отуђивање обрадиве земље у приватном и државном власништву. Само пет година је прошло откада сам написала текст о разбијању једног дела Широког поља, а Албанци су већ стигли на другу страну, још ближе Грачаници.

Срби су у централном делу Косова и Метохије 1999. године успели да опстану јер су села Преоце, Лепина, Радево, Батусе, Скуланево, Суви До и Ново Насеље са једне стране и Добротин, Доња и Горња Гуштерица, Ливађе са друге стране са Грачаницом била повезана пољским, блатњавим путевима. Села су тим, како их овде зову, утринским путевима била повезана тако да чине круг који пресеца поменута магистрала. Путевима кроз њиве до тог круга стизали су и Срби из општине Косово Поље и тако долазили до Грачанице. Ако се сећате, 1999. и 2000. године Албанци су на тим земљаним путевима често постављали противтенковске мине, а Срби на њима гинули. У то време, слобода кретања није постојала и асфалтираним путевима Срби нису смели да се крећу.

Да би нас заштитили, односно спречили даље постављање мина и страдање Срба, припадници Кфора су о свом трошку асфалтирали све те пољске путеве и тако нам омогућили нешто сигурније кретање. Пошто сву државну земљу – и нешто мало приватне – са обе стране магистралног пута Приштина-Скопље већ користе Албанци, било је питање тренутка када ће почети да се шире. Сада је на удару сва земља око тих споредних, некада блатњавих и пољских путева. Тако је наш круг опстанка потпуно разбијен, односно питање је тренутка када Срби у централном делу Косова и Метохије више неће бити у већини – сада нас је нешто преко 20 хиљада.

Срби су још пре 20 година властима у Београду предлагали да се сва државна земља која је припадала Земљорадничким задругама или Пољопривредном комбинату из Добрева – реч је о најплоднијој земљи – подели Србима у свим набројаним селима да је обрађују. Тако би имали од чега да живе и спречило би се њено одузимање од стране Албанаца на начин на који то сада раде, или барем успорило. Разумевања није било и после готово изгубљене једне стране Широког поља, на добром смо путу да изгубимо и ову другу, односно да изгубимо централни део Косова и Метохије.

Ако су карте тако распоређене и ако Албанац из Гњилана огради 60 хектара државне земље шта може да очекује Србин из Ливађа или Лапљег Села, на пример, који до њега има пола хектара? (Може то бити било који Албанац из било ког дела покрајине, јер они раде по једном плану који има само једну тачку, а то је узети милом или силом све што припада Србима.) Питање је дана када ће тај Албанац, препун пара, питати комшију Србина за цену његове мале парцеле, јер има у плану да се шири. Уколико Србин одбије да прода, мора да се спреми за борбу и да покуша да правду истера пред институцијама „државе Косово“. То је игра у којој се до победе тешко долази. Села која сам набројала су српска, и у њима, у највећем делу, куће нису продате, напротив, оне се сређују и граде се нове. То су села која припадају једној од десет српских општина – Општини Грачаница. Замислите како је Србима у Метохији, или у оним рубним селима која припадају албанским општинама.

Билборд није проблем

Поред свега набројаног, уз добро познату истину да су Срби на Косову и Метохији препуштени сами себи да се сналазе како знају и умеју у институцијама „државе Косово“, којима су предати Бриселским споразумом, постоји и она друга страна о којој се ретко говори. (Није ми намера да било кога од њих што продају браним, напротив, само покушавам да прикажем ширу слику ове наше муке овде.)

Она страна где су на руководећим местима људи чије породице, у великом броју случајева, одавно не живе на Косову и Метохији а ретко ко од њих има високо образовање, док се факултетски образовани људи отпуштају са посла, а Косово нису напуштали. Како се и коме додељују куће и станови. Како факултетски образовани и млади људи немају посла, а посао добијају непознати људи који долазе из остатка земље. Како пољопривредници већ две деценије кукају за силосима где би смештали летину са својих поља, али их нико не чује. Овако су принуђени да је продају Албанцима по цени коју они одређују, а дешава се да многи новац никада и не добију. Болница још није почела да се гради. Села и људи у њима обиђу се само уочи избора и то дође неки помоћник помоћника. Већину од овога што сам написала људи кажу представницима власти – и ништа.

Нисмо себични, можда није боље ни у остатку Србије, али тамо су људи слободни. Овде је млад и образован човек рођен и одрастао у неслободи, страху, мраку, уз пуцање, бомбе, шиканирање на улици. У пуној је снази, а суочен је са неправдом од стране своје државе. Та неправда траје годинама. Једни те исти људи се врте укруг – само мењају партије. Могла бих до сутра да набрајам неправду коју народ трпи и која нема везе са Албанцима. Притисак је огроман и једва се подноси. Разочарање и незадовољство у народу је такође велико. Како се ништа не дешава да се ствари поправе, да завлада бар неки ред, да се кроз неки конкретан пример људима стави до знања да ће бити боље, појединци попуштају, продају део имања и све је више примера да њихова деца одлазе са Косова и Метохије.

Постављени билборд на улазу у Грачаницу на коме на албанском пише „Слобода има име“ и који има амблем такозване Ослободилачке војске Косова, добио је своју минутажу у медијима у остатку Србије. То јесте провокација за сваку осуду, али они се могу видети широм КиМ. Мени сметају и они постављен испред Призрена и Пећи, не само овај у близини Грачанице, ако ћемо већ о томе. (Билборди су постављени пошто је четворици припадника такозване ОВК потврђена оптужница пред Специјалним судом у Хагу.) Верујете, нама који овде живимо већи је проблем ово што се са српском земљом дешава него поменути билборди.

Зар Срби нису били део власти у којој су били  Хашим Тачи, Кадри Весељи, Рамуш Харадинај, и њима слични доказани непријатељи српског народа? Ми смо се о свом јаду забавили јер нам је угрожен опстанак, и зато што пут којим се иде не води у правцу нашег бољег живота овде, већ напротив. Билборд се лако склони, провокације смо навикли да трпимо, али земља коју помињем губи се заувек и тај проблем морамо да решавамо. Не брани се Србија на Косову и Метохији протестујући због једног постављеног билборда, већ чувањем сваке стопе српске земље и борећи се да сваки Србин овде остане.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард