Јања Гаћеша: Писмо са Косова или година претњи
Од свега што се у години за нама дешавало везано за Косово и Метохију издвојићу само неколико примера наше реалности о којима се или мало говори, или диже галама у смислу: „Тресла се земља, родио се миш“.
Од првог децембра на банкоматима НЛБ експозитуре на Косову и Метохији евро се може подићи уз провизију од пет евра, уз нови курс по коме за један евро треба издвојити 125 динара. Тако ћете проћи ако са свог динарског рачуна на банкомату подижете евро. Ако преко апликације НЛБ Комерцијалне банке сами купите евро онда сте поштеђени провизије и обрачунавања евра по наведеном курсу.
Престанак рада НЛБ Комерцијалне банке на Косову и Метојихији, као и укидање динара за обављање готовинских и платних трансакција пре непуних 11 месеци, били су нов изазов за Србе са ових простора, како оних који су користили услуге поменуте банке тако и оних који су рачун имали у Поштанској штедионици. (То су биле једине банке које смо могли да користимо, односно да у њима имамо динарски рачун.)
Најугроженија категорија људи били су и остали пензионери, корисници социјалне помоћи, привремене новчане накнаде, дечијег додатка и сличних давања.
„Тихо утапање“
Ево примера: привремена накнада износи 20 хиљада динара и по њу корисници из централног дела КиМ одлазе у НЛБ Комерцијалну банку у Куршумлији. Пошто већина нема свој ауто, принуђени су да плаћају такси превоз, па укупни трошкови пута за једну особу износе три хиљаде динара. То још и није најгоре. Замислите муке тешко болесних људи, непокретних, људи из Метохије, Штрпца.
После неколико месеци малтретирања добар део њих схватио је да је решење узимање виза платне картице и подизање новца на НЛБ банкоматима на Косову и Метохији, где се до првог децембра није наплаћивала провизија, нити динар обрачунавао по тако високом курсу.
Најновија одлука НЛБ банке, на жалост, управо је њих највише погодила, зато што готово нико од њих нема апликацију преко које може да купује евро – једноставно су мислили да им не треба.
Део нас функционише и тако што једни другима пребацујемо новац (са рачуна Поштанске штедионице на рачун НЛБ Комерцијалне банке), па се тај новац прво претвори у евро и онда подиже на банкомату – излазимо једни другима у сусрет. Износ који можемо дневно да подигнемо је ограничен и код већине је 300 евра, мада има и картица са којима се подиже и до 500 евра.
Да кажем и да од првог до трећег децембра нико није могао да подигне евро који је купио преко апликације. Они којима је новац хитно требао ишли су на опцију да са динарског рачуна подижу евро на банкомату и остајали затечени провизијом, али и односном динара према евру.
Тако збуњени разговарали смо испред банкомата, размењивали информације, било је и ружних речи јер немамо кога да питамо, зато што службеници у поменутим банкама са нама немају ништа. Зато ништа нисмо ни знали.
Најугроженија категорија људи били су и остали пензионери, корисници социјалне помоћи, привремене новчане накнаде и сличних давања
Једноставно, десила се врша (жетва), како рече један средњошколац испред банкомата док је оцу подизао привремену новчану надокнаду, а који нема апликацију преко које може сам да купи евро. Неко је из реда испред банкомата додао: „Ухватише нас на спавању“, па се још и насмејасмо од муке.
Следећи корак већине људи јесте инсталирање апликације и куповина евра путем интернета, мада верујемо да ће уследити одлука НЛБ банке на основу које ће се свима нама наплаћивати провизија, јер нисмо њени директни клијенти.
Већина нас, такође, верује да је све то део пакета нашег тихог утапања у „државу Косово“. Све се одвија постепено, у фазама, и колико год народу то тешко пало на крају ће бити проглашена „победа“. По принципу; здравство и просвета остају у систему Србије, али платни промет иде преко Приштине.
Наша полиција?
Када смо већ код поменуте врше, да кажем да се она одвија свих ових месеци у Куршумлији од стране српске полиције према нама, Косовцима, јер нико не зна где да паркира ауто.
Факат је да се у околини НЛБ Комерцијалне банке у поменутом месту немате где паркирати, и уколико оставите возило било где у близини са упаљеним жмигавцима, одмах је ту полиција која пише казну. Знају они да долазите са Косова и Метохије само до банке, али милости нема.
Мом пријатељу је супруга била у ауту и објаснила полицајцу да јој је муж у банци, да брзо долази, што се и догодило. Пошто се задржао 20 минута, по процени полицајца, а он је био спреман да толерише 15, написана им је казна. Били су на паркингу који је био готово празан, али није предвиђен за паркирање грађана већ запослених у згради преко пута.
Видевши расположење полицајца док се ценкао са минутима, мој пријатељ је одбио свако објашњавање са њим и кратко рекао: „Напиште казну, не желим даље да разговарам“. Нагласићу, свакоме коме је казна написана непрописно се паркирао у улици где је банка или у споредним улицама, не ометајући при томе одвијање саобраћаја.
Када већ помињем НЛБ Комерцијалну банку да кажем и да све похвале иду службеницима у банкама широм Србије, када им се обратимо и кажемо: „Ми смо са Косова“. Дешава се да неко од њих каже да је боље да одемо у своју матичну банку – у Рашку, Куршумлију, Врање, Лесковац, зависи из ког смо краја Косова и Метохије – али ће ипак завршити све што треба.
Знате, не везује нас само подизање новца за банку већ има и других, административних, послова – кредити, дозвољени минус, узимање чекова, различитих потврда, пријављивање нове личне карте и слично. Логично је, у мом случају, да када подигнем нову личну карту у Нишкој бањи где је ПУ Приштина, са истом одем у НЛБ Комерцијалну банку у Нишу и завршим све што треба, а не у Куршумлију.
Стални инциденти
Следеће што бих поменула јесте обележавање Дана заставе Албаније на Косову и Метохији. Није било помпе у смислу претераног кићења улица, пуцања из ватреног оружја – а тога је било претходних година – неких већих ватромета, окићених аутомобила великим заставама Албаније којима су пролазили кроз српска места и целог дана провоцирали, али су у Грачаници направили озбиљну провокацију у вечерњим сатима, када смо се најмање надали.
Ваљда навикнути на свакодневно шиканирање, добацивање, погрдне речи, нисмо нешто ни обраћали пажњу преко дана шта раде по улици, све је већ виђено хиљаду пута до сада.
Да не понављам причу о Албанцима који су кроз Грачаницу славили Дан заставе Албаније задржавајући се испред полицијске станице, док су Срби из околних кафића изашли на улицу и снимали телефонима шта раде – све је то већ познато.
Срби из тог дела села су остали мирни, али поменућу да је проблем могао да настане код споменика Милошу Обилићу, у непосредној близини манастира Грачаница, где су прво дивљали. Ту су из оближњег кафића изашли Срби и кренули да бране заставу Србије која се налази на јарболу поред споменика.
Сведоци тог инцидента тврде да су Албанци хтели да запале заставу и да су двојица косовских полицајаца спречила Србе да им приђу и сукобе се са њима. (Полиција се ту задесила јер чува манастир, у осталим деловима села нису ни покушали да реагују.) Видевши гужву и галаму Албанци су ушли у аута и дивљање наставили у другом крају села неких 200 метара даље, одакле има и највише снимака.
Поводом овог инцидента није било никакве реакције Канцеларије за Косово и Метохију на чија смо саопштења иначе навикли, нити било ког другог представника власти из Београда – све се свело на локални ниво.
Ваљда навикнути на свакодневно шиканирање, добацивање, погрдне речи, нисмо нешто ни обраћали пажњу преко дана шта раде по улици
Следеће ноћи догодила се експлозија у околини Зубиног Потока која је оштетила канал Ибар-Лепенац. Са посебном пажњом пратили смо дешавања на северу покрајине очекујући реакције представника званичног Београда, надајући да ће неко од њих поменути и инцидент у Грачаници. Реакције су уследиле и то прво Марка Ђурића, министра спољних послова Републике Србије, а потом Канцеларије за КиМ и осталих.
О инциденту јужно од Ибра ништа, као да се није догодио. Разговарајући о овоме питали су се људи да ли је требала туча да избије, није им јасно. „Да ли је требало до сукоба да дође, не разумем, да би се неко огласио“, казао ми је колега. Занимљиво је и то што Ђурић сада говори о Косову и Метохији као министар спољних послова. Онда се намеће питање: Да ли није помињан инцидент јужно од Ибра из разлога јер би то било мешање у унутрашње ствари „суседне државе“?
Пријатељица ми је рекла да је нешто слично прочитала и на једном руском сајту, где су се људи питали зашто реагује Марко Ђурић, а не министар унутрашњих послова – везано за инцидент са каналом Ибар-Лепенац? То се питамо и ми. После те вечери, опет је о Косову и Метохији и предстојећим изборима „државе Косово“ говорио Ђурић, у својству министра спољних послова. Много је да би било случајно.
Судска тиранија
За крај овог писма подсетићу вас на рањавање двојице Срба на Бадњи дан 2023. године – дечака Стефана Стојановића од 11 година и младића Милоша Стојановића старог 21 годину. Наиме, почетком децембра ове године, значи више од годину дана касније, одржано је прво рочиште главног претреса. Како КоССев преноси, дате су уводне речи тужилаштва, одбране и заступника оштећених.
Адвокат рањених младића Милош Делевић потврдио је да се осумњичени А.К. и даље терети само за изазивање опште опасности. „Он се већ дуже од годину дана брани са слободе, не постоје никаква ограничења. То и није највећи проблем. Не знам шта да кажем о оптужници Основног тужилаштва у Урошевцу, а да ме не казне. Њему је у тачки 2. оптужнице стављено на терет изазивање опште опасности. И то не квалификовани облик овог дела, већ први став“, казао је Делевић за КоССев.
Према његовим речима, за ово кривично дело запрећена је казна од 6 месеци до 5 година затвора. Адвокат Делевић се обратио свим надлежним институцијама, како би евентуално утицао на измену оптужнице у погледу правне квалификације дела, али је она остала иста.
Сећате се, поменути инцидент изазвао је бурну реакцију званичног Београда, Међународне заједнице, па и званичника из Приштине. Истог дана поменути Албанац, стар 33 године и припадник такозваник Косовских безбедносних снага, ухапшен је и одређена му је мера притвора.
На терет су му се стављала кривична дела: покушај тешког убиства, изазивање опште опасности и употреба оружја. Касније је прво кривично дело изузето у званичној оптужници. Оптужени на првом рочишту у марту 2023. године није признао кривицу, и тада му је мера судског притвора преиначена у кућни притвор на два месеца. Та мера је истекла 15. маја 2023. године и није продужена – брани се са слободе.
Једина реакција у вези овог случаја стигла је почетком децембра од Далибора Јевтића, председника општине Штрпце по косовском систему.
Шта да кажем на самом крају овог текста и године? Притисло са свих страна. Где год да се окренемо не ваља, али и даље трпимо. Буде тренутака да се запитамо одакле више црпимо снагу?
Када се човек суочи сам са собом по питању различитих ствари које живот носи, тада доноси одлуку о томе да ли се предаје или диже главу, прихвата реалност без обзира каква је, и даје све од себе да као појединац допринесе колико може, чврсто бранећи своје принципе, и то само зато јер верује у победу – бира да се бори. Све је на Косову и Метохији борба. Наше трпљење је борба, јер смо се давно суочили са тиме да смо препуштени сами себи.
Спремност већине Срба на Косову и Метохији да претрпе један ударац и да свесно чекају следећи, нешто је што наше противнике највише нервира. Та трпељивост се овде преноси са колена на колено, а за то време многе су се власти промениле, па и имена земље у којој живимо.
Можда баш ми будемо генерација која ће, коначно, дочекати ослобођење – зашто да не. На крају крајева, мали Стефан је 2024. године из оближње шуме у околини Штрпца донео кући бадњак и победио, и оног који је покушао да га убије, али и суд. И ове ће, ако Бог да! Из те његове победе ми остали црпимо снагу и тако опстајемо више од једног века.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Ferdi Limani/Getty Images
