Јања Гаћеша: Писмо са Косова или 25 година од погрома

Крајем фебруара у селу Љубичево у општини Призрен ухапшена су два Албанца под сумњом да су претили двојици војника из италијанског састава КФОР-а. Да се инцидент догодио потврдио је и потпарол полиције за регион Призрена, Шаћир Битићи. Он је казао да су осумњичени пришли припрадницима КФОР-а у кафани и вређали их, као и да је дошло до „великих тензија”. Потврдио је да је један од двојице ухапшених претио да ће побити војнике, и да су у кући једног од осумњичених пронађени пушка и муниција.

Многи би рекли „вест кaо вест, посвађали се људи у кафани”, али…. Она за нас, који још увек живимо на Косову и Метохији, није неочекивана, односно знали смо да ће то почети да се дешава пре или касније. Чињеница је да су Албанци нервозни и незадовољни, и као последица тога догађа се оно за шта су многи мислили да досеже домен научне фантастике.

(Сећам се једне конференције за штампу у Приштини, у главном штабу УНМИК-а. Албански колега новинар, рођен и одрастао у Медвеђи, провоцирао ме је говорећи како нам је преостало – нама, Србима – да пишемо „тзв. Влада у Приштини”, „Приштински универзитет са привременим седиштем у Косовској Митровици”, да користимо знаке навода за све и свашта, и слично. Слушала сам га и ћутала све док није рекао: „За вас је КФОР окупаторска војска, а Косово сматрате окупираним”. Тада сам реаговала и казала му да смо ми још пре неколико година јасно рекли да су они за нас окупатори јер је то истина – али да ће и они имати исти проблем, јер ће за њих то тек да постану. Била је то 2005. година. У краткој посети Приштини био је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров. Поред састанака са тадашњим шефом УНМИК-а Сорен Јесен-Петерсеном и Ибрахимом Руговом, тзв. председником Косова, отворио је руску канцеларију за везу у Приштини.)

Нервоза Албанаца

Свакодневно нам се дешавају претње, вређања, ситне чарке, а људи то не пријављују полицији јер је све то постало саставни део наших живота. У већини тих инцидената Албанци помињу „УЧК” и имају на деловима одеће – капи, јакни, мајици, дуксу – натпис и грб ове терористичке организације. Пре неколико дана, мој пријатељ је имао непријатану ситуацију са једним таквим када му је у Грачаници ушао у ауто, и уз погрдне речи инсистирао да буде одвезен у Приштину. Једва га је избацио из аута! Рекао ми је да му је на мајици писало „УЧК-КБС” (скраћеница за тзв. Косовске безбедносне снаге). Сећате се да је уочи претпрошлог Божића на Милоша и Стефана у Штрпцу пуцао управо припадник ткз. КБС-а?

Ово су свакодневне теме разговора Срба међу собом, јер последњих недеља свако има неко своје искуство на основу којег примећујемо да нешто није у реду. Једино што можемо јесте да нагађамо, па тако једни мисле да од 1980-их година прошлог века њих у ово доба године ухвати нека манија да тероришу Србе и да се нешто буне. Други мисле да са њиховом нервозом и чудним понашањем имају везе Руси који напредују са Специјалном војном операцијом (СВО) у Украјини. Помињу људи као један од разлога и то што одлазе са Косова у толиком броју, због сазнања да су поласци авионима ка земљама Западне Европе унапред резервисани и по неколико месеци, док аутобуси свакодневно одвозе људе – чега смо и ми сведоци.

Ово доба године је време када обележавају различите годишњице попут убиства Адема Јашарија (7. март 1998.), и многи мисле да њихова нервоза има везе са тиме, јер сведоци су нечага што је супротно од њихове борбе, изгледа нам као да се полако буде из сна о изградњи нове „државе” на Балкану. Кад мало дубље размислим, има истине у свему наведеном, јер су са окупљањима на улицама увек почињали у фебруару или марту. У то доба године су најављивали крвави уторак, крваву недељу, претили нам, организовали демонстрације и ломили све по улицама већих градова на Косову и Метохији тражећи своју републику. Штрајк глађу рудара Трепче био је у фебруару 1989. године, на пример. Сетимо се и дивљања за време Мартовског погрома 2004.

Што се Руса тиче – то им је рак рана од тренутка када је СВО отпочела, а обичан албански народ не крије страх због последица исте. Отворено нас питају шта имамо на ту тему да кажемо, а више нас је на различитим местима чуло како говоре „Путин луд, Путин луд…”, очекујући да виде хоћемо ли нешто прокоментарисати.

Напад на КФОР

Када је њихов одлазак у питању, кроз један пример ћу вам дочарати шта се дешава ових дана на терену. У превоз којим Срби свакодневно путују од Грачанице до Липљана ушла је Албанка средњих година и, видно забринута, на албанском језику почела да разговара са једним од путника, Србином којег познаје. (Она користи тај превоз јер живи у већински српском селу и то јој је једини јавни превоз који иде до града.) Када су завршили разговор, питали смо га шта јој је и зашто је тако нервозна? Сазнали смо да му је рекла да су тројица њене браће са супругама и децом – њих укупно 15 – закључали своје куће и отишли у Немачку. Пожалила се да не зна шта да ради јер њена деца иду у школу, а сви које познаје или одлазе или о причају о одласку у скоријој будућности. „Они нису за то да иду у иностранство, али гледају шта се око њих дешава и не знају шта да раде”, рекао нам је. Разумела је да нам је препричао њихов разговор и гледала је у нас, очекујући да јој кажемо нешто што знамо. Већина је слегла раменима, стављајући јој тиме до знања да не знамо ништа – као што је већ имала прилике да чује од свог познаника.

Приметно је да су им градови празни, да је саобраћај на путевима ређи – једноставно, да нема људи. Само прошле године је у тзв. амбасади Немачке у Приштини захтев за радну визу предало 56.000 Албанца. Међу њима је било око 1.000 припадника тзв. КБС-а. Познато нам је и да је после 1. јануара ове године знатан број њих скинуо униформу, раздужио оружје, и отишао пут Немачке и других европских земаља. Све то утиче на расположење појединаца који остају овде, упркос томе што нису задовољни оствареним до сада, те су им Срби и даље трн у оку. (Знате, таман и да су ти италијански војници криви и да је ситуација била обрнута, односно да су Италијани вређали њих – пре само неколико година Албанци би то претрпели. Не би узвраћали јер све је било подређено неком вишем циљу, због којег једноставно не би смели тако да се опходе.)

То је реалност на Косову и Метохији у прва два месеца 2024. године. Обичан народ се о свом јаду забавио. Срби су бринули о томе како да дођу до пара, да издрже најновији ударац забране динара. А Албанци, огромна већина, тражећи сигурно тло што даље одавде. Политичари у свом свету бистре политику. У јеку свега написаног је званична Приштина обележавала „Дан независности”, и заиста су се потрудили да се реалност не види.

Оно што је нама, Србима, упало у очи јесте чињеница да су вратили америчке заставе на улице, тих неколико дана око 17. фебруара. Није их било сигурно последњих десетак година, изузев ретких појединаца који их још увек држе испред својих кућа, невезано за поменути датум, и које су се исхабале услед различитих временских услова. На пример, у Липљану није била окићена америчким заставама главна улица у граду – која је затворена за саобраћај и којом у 99,9% случајева шетају Албанци – али јесте улица којом се одвија главни саобраћај.

Када би неко питао нас који овде живимо да то прокоментаришемо, рекли бисмо да то није кићење налик ономе од пре 20 и више година – када је то било идолопоклонство, у преносном смислу – већ више, подсећања ради, да су њихов пројекат. Као када у маси подигнете руку. Нема који се сећамо и времена када је било и застава Немачке, Енглеске и многих других европских земаља је напад на припаднике италијанског КФОР-а изузетно занимљив. Тако нешто је било немогуће замислити, али, ето – дочекасмо и да њима прете да ће их побити.

На црти злу

Све побројано се дешава уочи годишњице првог погрома Срба, који је почео агресијом НАТО пакта 24. марта 1999. године, а наставио се злоделима Албанаца у присуству мисија УНМИК и КФОР. Пет година касније, 17. марта, почео је и други – Мартовски погром – који, такође, није спречен од поменутих мисија, а који је за циљ имао да што више Срба напусти своје куће и имања. Подсетићу, КФОР је тих дана имао јасну команду само да шаље камионе у српска села у циљу „евакуисања” Срба, али не и команду да одбране људе и њихова имања како би им помогли да остану на својим огњиштима. На прсте се могу набројати Срби који су се вратили својим кућама у претходним годинама. Ни ту није постојала искрена жеља тзв. „међународне заједнице” да спроведе правду и прекине насиље над Србима.

Шта да кажем на крају? Факат је да са Косова и Метохије одлазимо и ми – Срби, али то се дешава због неправде која нас притиска више од једног века, јер пред њом цео свет затвара очи. Та истина – али и нечињење српских власти да достојанствено са нама брани темеље своје државе – теже падају од свих зулума које генерацијама трпимо од Албанаца. Са ужасом доживљавамо чињеницу да су последњих 15 година представници власти из Београда прихватили да је ово пројекат и да нам траже место у њему, не хајући што се зове „држава Косово”, нити бринући шта ми мислимо, како живимо и какав терор трпимо, као последицу њиховог непрестаног попуштања.

Ипак, када се све сабере и одузме, косовскометохијски Срби и после толико година окупације и прогона, испод овог, свог, парчета неба и даље стоје на црти злу, које је достигло врхунац тог 24. марта – пре безмало 25 година. Прилично смо уздрмани, али стојимо. Даће Бог да тако и остане. Осталима, у овој општој лудници од света, нека буде по оној народној: „Како сте сејали, тако ћете и да жањете”.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Твитер