Ј. ЈАЊИЋ: Владика Григорије показује духовну незрелост

„Један од великих европских историчара Леополд фон Ранке рекао је да две трећине људске историје чине односи цркве и државе. Из тога се види колико су ти односи испреплетани и колико је битно да они буду усаглашени, да се свако бави својим послом, не мешајући се у ингеренције онога другога”, каже за Политику културолог и универзитетски професор др Јован Јањић.

У тренутку када се ишчекује избор патријарха Српске православне цркве и док се још обележава најрадоснији хришћански празник, а председник Србије Александар Вучић се враћа са Свете Горе, где је с монасима прославио Бадње вече и Божић, огласио се преко једне телевизије епископ диселдорфски и целе Немачке Григорије, рекавши да „има план да окупи што више младих људи који су спремни да се жртвују за Србију како би направили систем у коме ништа неће зависити од једног човека”. Многи су у његовим речима протумачили најаву укључивања у политички живот Србије.

Аналитичар Драгомир Анђелковић каже да би црквени великодостојници требало да избегавају да се јавно опредељују када је реч о изборним и партијским питањима. Тако би и државни врх требало да избегава да се опредељује приликом избора патријарха или неких других црквених великодостојника.

„Било би идеално да црква и држава имају једну врсту џентлменског односа. Тај односи би подразумевао споразум да се државни званичници не мешају у црквена питања и обрнуто”, каже Анђелковић и додаје да ипак у демократском систему сви имају право да изнесу свој став.

То потврђује и Јован Јањић. Он подсећа да, као што није допуштено да се држава меша у послове цркве, није допуштено ни да се црквени великодостојници мешају у државна питања. „То што један владика уочи избора новог српског патријарха жели да се бави државном политиком не доприноси цркви, али тим потезом он показује своју духовну недозрелост”, сматра Јањић.

Наш саговорник се осврнуо и на однос цркве и државе, наводећи да је најбољи пример српска средњовековна држава у којој је владала симфонија (сагласје) између државе и цркве и показивали су се као два крила једног истог бића, једног истог народа. Дужност државе је, како наводи, да брине о материјалним потребама друштва, а цркве о духовним потребама. „Противници цркве често износе неосноване приговоре како се црква наводно меша у државне послове, али се ретко када може чути захтев да не би држава не би смела да се меша у послове цркве. После Другог светског рата, у времену комунизма, имали смо управо такву ситуацију. Захтевано је да црква буде одвојена од државе, али се држава није одвојила од цркве”, подсећа наш саговорник. Потребно је, наглашава Јањић, да се свако бави послом који му по природи припада, али да и црква и држава раде у корист народа.

На наше питање зашто одређени део јавности сматра да држава финансирајући цркве и верске заједнице купује њихову лојалност, Јањић подсећа да је ствар државног уређења и узајамних односа државе са црквама и верским заједницама на који начин ће се обезбедити несметање обављања верског живота у једној заједници. Да ли ће то бити кроз државни порез, посебне доприносе, ослобађање од пореза оних који помажу цркве и верске заједнице…

Али, наглашава, једно је неопходно: омогућити несметано остваривање верских права грађана у тој земљи. „Када држава помаже цркве и верске заједнице, она у ствари помаже сопствене грађане. То су исти грађани који држави плаћају порез, а она им, кроз помоћ црквама и верским заједницама, враћа оно што им припада како би остварили своја верска права. Нема цркве и верске заједнице без народа”, додаје наш саговорник.

У Немачкој грађани кроз порез финансирају своје верске заједнице, а у Србији држава делом финансира цркве и верске заједнице преко Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Буџет управе је у 2018. години износио милијарду и 38 милиона динара. Део тог новца био је намењен за уплату пореза и доприноса свештенству, за подршку свештенству и монаштву са КиМ, као и за обнову и градњу храмова (211 милиона динара).

Држава је у Храм Светог Саве за три године уложила 43 милиона евра, а министар без портфеља Ненад Поповић изјавио је јуче да је председник Вучић током посете манастиру Хиландару обећао да ће за две године бити завршена његова обнова. Готово свако издвајање новца за обнову храмова повод је за полемику у једном делу јавности који сматра да би држава требало да се уздржи од улоге ктитора.

Ипак, Драгомир Анђелковић подсећа да је СПЦ темељна институција нашег народа док је Република Србија, према свом Уставу, српска национална држава, као што је и држава свих њених грађана. Стога, како сматра, нормално је да држава на сваки начин подржи СПЦ, као и друге цркве и верске заједнице, пропорционално броју верника.

„То није у сукобу са секуларним карактером државе јер се ради о легитимној и легалној подршци идентитетским стубовима већинског народа и другим националним заједницама”, каже Анђелковић. Додаје да би против демократских принципа било када држава не би подржавала СПЦ која ужива огромно поверење грађана. Негодовање због понашања државе према СПЦ, каже наш саговорник, говори колико је у неким нашим круговима јак бољшевички поглед на свет који је остао из доба титоистичког тоталитаризма.

„Црква у нашем идентитету заузима посебно место будући да је очувала српски народ у време када нисмо имали државу. Тако да је наша црква, на неки начин, старија од државе. Огроман број Срба припада СПЦ и она има мисију одржавања континуитета између наше савремене државности, што није случај у осталим земљама. То говори о томе колики значај у нашем друштву има однос цркве и државе, али и о потреби да се избегавају теме конфликтног карактера”, прокоментарисао је Анђелковић, који напомиње да би сви у држави и цркви требало да теже превазилажењу потенцијалних сукоба.

Колика је улога цркве показало се недавно и на примеру Црне Горе након усвајања скандалозног Закона о слободи вероисповести, који је прописао да држава постаје власник свих верских објеката. Јован Јањић наводи да смо на примеру Црне Горе видели шта може да се деси када се држава окрене против сопствених грађана.

„Млади људи” као смоквин лист

Министар саобраћаја и инфраструктуре Србије Томислав Момировић оптужио је „једног грађанина Србије у одори свештеника” да је Божић искористио за „најбестиднији лични маркетинг”, најаву формирања странке и могућу кандидатуру за председника Србије. „Пошто је имао смртни случај у породици, овде ћу стати. Засад”, навео је Момировић на „Твитеру”.

Министар није прецизирао на кога тачно мисли, али је мајка епископа диселдорфског и целе Немачке Григорија, Савка Ђурић, преминула 6. јануара, на Бадњи дан. Овим поводом огласио се и функционер Грађанског демократског форума Александар Оленик, наводећи да „бојкоташка” опозиција са СПЦ спрема „црногорски сценарио”, по којем ће нам СПЦ, сада Григорије, поставити владу. Оленик је на „Твитеру” написао да „садашња власт јесте најгора”, али да је и таква боља него влада СПЦ.

С друге стране, политички аналитичар Дејан Вук Станковић мисли другачије. Он нема никакву дилему у чије име говори владика Григорије – једног дела СПЦ или опозиције. „Сумњам да се ту ради о цркви као институцији, да преко Григорија артикулише своје политичке ставове, јер се црква држи подаље од дневне политике и углавном се изјашњава по општим државним питањима, занемарујући акционо-организационо деловање, којем је, очигледно, владика склон”, изјавио је Станковић за Танјуг.

Идеју владике Григорија о „окупљању младих људи” он види као покушај да се опозиција учини конкурентнијом садашњој власти, тако што ће млади послужити као „смоквин лист” за непопуларност опозиционих лидера.

 

Аутор Јелена Попадић