ИЗМЕЂУ НАУЧНИХ ЧИЊЕНИЦА И КОЛЕКТИВНЕ МАШТЕ: ДР МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ О МИТОВИМА НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ 

Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку; докторирао је 2011. године на Филозофском факултету у Београду, а аутор 25 књига и преко 120 научних радова. Повод за разговор је његова нова књига, „Митови новије српске историје“, у издању „Катене Мунди“. Поред суочења са истином о нашем заветном идентитету, култури сећања везаној за устанке против Турака, југословенству и комунизму као секуларним облицима религиозности, ту су и друга питања из којих митови и даље „прорастају“, па смо решили да се њима позабавимо у овом разговору. 

 

Познато је да и лично сећање често подлаже деформацијама, и то озбиљним. Тако је и са колективним сећањем, па се Ваша књига, очито, бави анализом различитих слојева „јавног сећања“, који, понекад, прорасту митовима. Да кренемо од кључног питања: коме је, у наше дане, потребна званична култура сећања и зашто?

Модерне нововековне државе настоје да многим расположивим инструментима моћи и контроле уобличе званичну културе сећања као начин репрезентовања друштвеног система који отелотворавају. Зато је репрезентативна култура у основи државна политичка култура која настоји да у вредносној сфери симбола и митова конструише унифицирано схватање прошлости и доживљај идеолошких топоса неопходних за идентификацију, интеграцију и унификацију народа у „јединствено тело државе”.

Произвођење сећања или заборављања празника посвећених ослобођењу, стицању слободе и проглашавању независности (подизање споменика, меморијалних комплекса и профилисање комеморативних пракси)  представљају незаобилазан део симболичне политике модерних држава. Они се постављају у средиште званичних државних идентитетских структура, а у етатизованом тумачењу времена сагледавају се као почетак обнове, нулта тачка прошлости, дан поновног увођења нације у историју.

Између централне и регионалне политике заједничког сећања временом се успостављају сложени и променљиви односи. И о томе сте писали у књизи, бавећи се, између осталог, јавним сећањем на Бој на Љубићу 1815, од Обреновића до данас. Шта се може рећи о локалним особеностима званичних историјских наратива? 

Регионална политичка, економска и интелектуална елита, која креира структуру локалне историјске меморије и њених територијалних топоса, увек има могућност одређивања односа своје средине према централној званичној репрезентативној култури сећања, од подупирања до супротстављања. Друштвено памћење заправо није просто складиштење искустава из прошлости, већ стварање селективних садржаја у смисаони поредак, успостављање склада у прихватању и тумачењу света, при чему се одређени садржаји чувају а други заборављају у складу са интересима владајућих група. У исто време идеологије селективно памћење представљају као аутентично и неискривљено, јер организовано колективно памћење конструише и идентитете. Актери сећања и његове реконструкције могу бити државни ауторитет, систем образовања, масовни медији, партије, црква, али и породица, круг пријатеља, као и неформалне групе. Памћење заправо живи и одржава се кроз комуникацију. Уколико се она прекине, нестане, или се промени оквир односа у комуникационој стварности, шири се заборав.

Један од митова с којима наступају тзв. „другосрбијански“ интелектуалци је да је српски сељак знао мало или нимало о Косовском завету, и да су наши националистички интелектуалци конструисали великосрпску агресивну причу. У својој књизи, бавили сте се народним схватањем родољубља на надгробницима Западне Србије. Рецимо, наводите један епитаф: Ој путниче! стани овде дужност зове/да прочиташ речи ове:/на бојишту он је пао/и за Српство живот дао:/гонила га жеља мила/да му Српство буде сила/а постиже мисо своју/ кад погибе у том боју. Колико су наши сељаци били свесни Срби? 

Сећање на Велики рат у Краљевини СХС/Југославији најчешће се анализира као део конструкције наратива и симбола званичне репрезентативне културе новостворене државе. Многи облици уобличавања меморијских топоса везаних за жртве Првог светског рата у сфери приватности остали су изван истраживачког фокуса, иако је та врста културе сећања у западној Србији најдуготрајније и најснажније обликовала свест многих генерација људи. Сеоски надгробни споменици и крајпуташи били су и остали најраширенији материјализовани облик сећања на страдања у ослободилачким ратовима, као особени вербално-визуелни систем знакова потпуно прожет патриотизмом. Такви споменици нису настали случајно, нити је то била нека нова и млада традиција. Пракса материјализовања сећања на ратну прошлост у облику надгробних споменика настала је још током XIX века, имала је свој непрекинути континуитет, а све је било условљено патриотским односом сељака према својој држави, локалној заједници, а затим и породици.

Српски сељаци поседовали су развијен национални идентитет, али који се није обликовао према западноевропским обрасцима, већ се и даље темељио на традиционалним предмодерним хришћанским „заветним” основама у којима је Косовски мит и даље имао важно место. Хришћанско-православна компонента идентитета Срба била је веома жива на селу, при чему се уочава и појава модерних облика идентитета. Нови, индивидуални, облик поимања света био је реалност. У другој половини XIX века људи из народа све више у јавности испољавају своју индивидуалност и личност („самовољан исечак из народне психе”). Тај процес може се пратити и на примеру подизања надгробних обележја и језичке структуре епитафа. Сељаци су на споменицима све смелије и распричаније исписивали своје биографије (што је последица развоја писмености и привредно-друштвених промена), трудећи се да свима обзнане како су постојали на „овом свету”, и на шта су све трошили снагу, способности и љубав. Када се анализирају ови епитафи уочава се да је највећа „надгробна вредност” била слобода, потом имовина, а најважнија особина храброст, што су били недвосмислени идеали патријархалног села и стамена морална поука будућим нараштајима. Истовремено ураслост у колектив и даље је била јака, па се израсло „ја” уподобљавало са већ устаљеним етно-психолошким обрасцима понашања. Поред тога поруке на споменицима увек су биле и под снажном контролом сеоског јавног мњења. Родбина није могла без последица да незаслужено хвали покојника, јер би морална осуда сеоске средине била дуготрајна и неумољива, те су зато епитафи када је у питању личност покојника истинит историјски извор. Сељаци су волели да на својим споменицима истакну како су покојници најпре били „добри Срби” (са преко 20 других позитивних ознака), па тек потом добри домаћини, супрузи, очеви, радници, ратници и људи. Из таквог позитивног односа према свом народу као да су проистицала сва остала пожељна својства појединаца. Национални карактер посматрао се из снажног сународничког осећања и јаке преданости отаџбини и њеној слободи. Тако је патриотизам добио снагу јаког сентимента и „архи-црте”, а отаџбина се волела као свој унедоглед проширен дом. Зато се слобода у епитафима приказивала као најутемељенија егзистенцијална вредност, значајнија од живота и човечности. Такав однос према својој држави и нацији стварао је снажну покретачку и кохезиону силу, и показао изванредно дејство у обликовању патриотизма многих сеоских нараштаја. Култ жртве био је средишња морална вредност, а изграђивање човека у виду јунака, важан задатак у васпитању будућих нараштаја. Сећање на мирнодопски живот није био важан, а јуначке особине покојника потиснуле су из тако презентованог сећања на прошлост сву тегобу и ужас рата, све језиве смрти појединаца, као и накнадну патњу породица.

Пишете у књизи:»За разлику од државе, династија и интелигенције, српски сељаци из западне Србије самостално су изграђивали и чували свој идентитет везан за државу, народ и веру којима су припадали. Гордо, али са лирском родољубивом поруком, на споменицима су истицали заслуге својих предака за стварање Србије.» На шта нам још указују крајпуташи и спомење на гробљима? 

У епитафима се јасно види виталност народа, а лако уочљива одлика је један изузетно високи оптимизам свих порука. Овоземаљски живот нико није доживљавао као муку. Натписи су тако обликовани да из њих „избија” пуноћа живота и тежња да се победи ништавило. Прећутани су многи животни неуспеси и изневерене наде. Живот сиромашног сеоског света био је препун патње, али надгробни натписи су ведри и пркосни. Људи су се мирили са оним што губе и немају, а поносили са оним што је преостало и што су стекли. Да би се опстало и наставио живот, били су неопходни снага и храброст, велика вера у себе, а најпре у лепоту живота. Најстарији слојеви народне религије садрже концепт „весеља” као облик пркоса смрти и одржавања заједнице са прецима, што је свакако основна подлога за све даље варијанте сећања на мртве.

Дакле, епитафи посвећени погинулим војницима из западне Србије имају јасну поруку животне виталности, која свакако има везу са народном религијом и хришћанством, али поседује и снажну поруку оптимизма у овоземаљском животу. Сеоски свет није величао рат, страдања и смрт, али јесте живот, који је имао свој значај и вредност. Рат је био само једна од несрећа која је погађала село, а споменици материјализовано сећање на мртве и потврда континутета генерација људи који покушавају да се несаломљивом вољом одупру ништавилу смрти.

На озбиљном историјском материјалу уочили сте до сада неуочено: чудне временске прилике страшне 1941. године. За разлику од времена уочи Првог српсог устанка, кад „небом свеци вргоше прилике/ да се Србљи на оружје дижу“, непогоде 1941. су заборављене. Зашто? 

Београд је 6. априла 1941. бомбардован по топлом и ведром дану. Већ сутрадан време се променило, а 8. априла почела је да пада суснежица. Температура се спустила, што је заједно са падавинама негативно утицало на људе који су због страха од бомбардовања побегли изван насеља. Хладноћа, киша и снег стварали су проблеме и онима који су остали у граду, јер је много зграда било оштећено, прозори разбијени, а јак ветар подстицао је пожаре. Одмах се појавила бојазан од ширења заразних болести. Огорчење због брзог пораза и пропасти земље био је доминантан осећај. Они који нису желели да прихвате капитулацију подстицај за отпор тражили су у симболици црквених празника, јер је православни Ускрс био 20. априла 1941. године, што је требало да симболизује преображај народа и „васкрснуће” националног отпора. Ипак, утученост је била веома раширена, додатно појачана кишом и хладноћом, и то таквом да је 4. маја у Београду изгледало да је негде на оближњим планинама сигурно пао снег.  Почетком јуна 1941. изгледало је да топло време време најављује пријатне летње дане. Ипак, и даље је било „прилично свежине”, па се страховало за квалитет летине. На Сави је одмах почела сезоња купања. Међутим, убрзо је поново захладнело Према сведочењу савременика 13. јуна јако је захладнело, како када на планинама падне снег, и све до половине месеца време је било веома променљиво. Већ 4. јула у западној Србији пала је велика киша праћена олујом и градом. Бујице су нанеле велике количине песка и камења у плодне њиве. Поплављена је и електрична централа у Пожеги, па је варошица остала без струје и без наде да ће се квар брзо поправити. После великих киша дошле су огромне врућине. Код Умке је 17. јула измерено +44оC. Све је то условило нестабилно време, са честим олујама. Током једног таквог невремена 18. јула срушио се авион генерала Шредера, немачког заповедника Србије. Окупациона штампа је у први мах писала да је повређени генерал добро. Убрзо је преминуо. Иако су метереолошке прилике биле необичне, становништво окупиране Србије морало је највише да страхује због немачких одмазди услед акција партиазана. Неколико стотина стрељаних током јула и преко 1.000 током августа, из праксу јавног вешања убијених особа, имали су за циљ ширење страха код људи и смањење подршке нападима на окупатора. Неколико дана касније, 6. августа у послеподневним часовима, огромна олуја погодила је Тамнаву. Била је то друга летња непогода на овом подручју. После огромних врућина када је температура прелазила +40 оC, наишли су кишни облаци. Олуја је чупала дрвеће, односила кровове, севале су муње, у појединим домаћинствима стока је изгорела у запаљеним шталама, а ветар је свуда уништио летину. Крајем августа у селу Опланићу код Крагујевца, у дворишту домаћина Радосава Стевановића, по други пут је процветала и јабука. Сељаци су такво знамење тумачили као најаву оштре зиме.

Необично хладно време за крај лета, и пуно падавина од 29. августа до 2. септембра, условили су надолажење река и потока западне Србије. Герилци из оба покрета отпора били су ицрпљени и склањали су се у куће и кафане по селима. Око 2. септембра поплава је у Пожешком пољу била огромних размера. Све до 22. септембра 1941. киша је падала скоро сваког дана у овом делу земље. Непрекидне падавине и честе магле ометале су сељаке у раду, и демотивисале их да започну озбиљније послове („Све се било узмутило у природи и нашим душама”). Западна Морава је у наредним данима поплавила и подручје између Чачка и Краљева, и нанела велики муљ у њиве.

Поменули сте и знамења везана за краља Петра Другог и Милана Недића. О чему је реч? 

Непосредно пред велике кише које су погодиле окупирану Србију забележено је неколико земљотреса. Најјачи потрес био је 30. августа 1941, у 6 сати и 41 минут ујутро. Потрес је трајао 7 минута, са шест посебних удара, а епицентар земљотреса био је на планини Рудник. У Београду није било материјалне штете услед овог земљотреса. Сличан потрес тла на Руднику десио се и 1927. године. Претходног дана генерал Милан Недић постао је председник колаборационистичке владе, тако да је симболика земљотреса била непријатна за окупациону управу. Посебно што је Рудник, највиша планина Шумадије, била и сиболичко средиште српског „националног бића”. Нови потрес уследио је већ 1. септембра, а епицентар је био 635 километара далеко од Београда. У питању је био земљотрес у близини Букурешта, са потресима који су уследили и у наредним данима, што се осетило и у Банату.

Помрачења сунца и месеца такође имају посебно место у тумачењу историјских догађаја. Делимично помрачење месеца 6. септембра обухватало је и подручје Србије, док се потпуно помрачење сунца 21. септембра 1941. није видело западно од Азовског мора.Помрачење месеца 1941. поклапало се са рођенданом краља Петра II Карађорђевића (6. септембар), а помрачење сунца са црквеним празником Малом Госпојином, рођењем Богородице (21. септембар).

Како је рат одмицао људи су почели „озбиљније” да посматрају небеске појаве, и да предсказују „одлучујуће” догађаје. Ширила су се и најразличитија пророчанства везана за завршетак рата, као и нумеролошка тумачења дневнополитичких догађаја. Појавили су се и бројни астролози оспособљени за разјашњење појединачних судбина.

За разлику од астрономских појава хладноћа није могла да се игнорише. Због неуобичајено ниских температура, као и саме окупације у којој је владала права осудица свих материјалних добара, становници Београда су половином септембра 1941. на сваки начин настојали да набаве дрво за огрев. Многи су већ тада одлучили да секу стабла по парковима.

Али, зашто је све то заборављено? 

Иако је 1941. година била препуна екстремних климатских промена, са најмање једним јаким земљотресом и већ раније најављеним помрачењем месеца, такве појаве у јавности нису повезане са драматичним војним и политичким догађајима. Као што ни савременици таквим дешавањима нису давали посебно значење, они нису ни у звачничној и незваничној култури сећања на 1941. годину нису оставили било какав траг. Страдање људи после слома Краљевине Југославије у репресалијама окупатора, масован геноцид над српским народом изван граница окупиране Србије, велики број избеглица, интернирање заробљеника, устанак, затим грађански рат и слом слободне територије, уз општу оскудицу од хране до огрева, оставили су снажнији утицај на свест људи. Небеске појаве остале су у сенци много страшнијих земаљских дешавања.

 

Приче о закопаном злату имају древну прошлост и раширене су по целом свету. Оне најчешће добијају облике мита, приповести које се преносе, надограђују и мењају током хиљада година. Мит није само обична легенда, већ и поступак који омогућава да свако друштво будућим нараштајима пренесе своја искуства. На тај начин се не показује само како људи мисле и маштају, већ се открива и како такве приче (митови) делују на човекове поступке, чак и онда када они тога нису свесни. У својој књизи бавили сте и митовима ом закопаном благу, који су, бар кад је колективна подсвест у питању, имали утицаја и на наративе о партизанима и четницима. О чему је реч? 

Злато се не посматра само као материјални, већ и духовни објекат, чије проналажење треба да омогући решавање најважнијих људских потреба. Сјај, реткост и постојаност увек су били његова основна материјална својства, условивши да овај метал у народном веровању постане симбол здравља, снаге и чистоће. Православно-хришћанска традиција му приписује позитивне конотације, везујући га за чисту светлост и духовно благо, уз истовремену осуду идолопоклонства злату као материји. У народу преовладава позитивно вредновање злата као врхунског добра, предмета од суштинског значаја, који се повезује са досезањем највећег смисла живота. Српске бајке препуне су златних симбола. Међутим, оно може бити и узрок проклетства, највеће беде, несреће и пада човека. Ипак, такве представе су у другом плану, јер трагање за златом симболизује потребу превазилажења смрти и достизања вечне среће. Све је повезано са многим религијско-есхатолошким представама у којима се сусрећу најстарији митови и модерне легенде, спајају разноврсни појмови (од технолошких до метафизичких), семантички веома удаљени, али ипак јединствени у тежњи за досезањем „тајне злата”, од његовог открића до остварења унутрашњег просветљења и хармоније. Откривање блага може остварити изузетан појединац или мала завереничка група. Пошто се драгоцености налазе тајно, дакле „иза леђа” колективу, постоји и осуда таквог социјално неприхватљивог поступка „богаћења преко ноћи”. Зато се и јавља веровање у данак у крви који узима благо, као праведна казна за све оне који се дрзну да дирну у моћну подземну тајну.

Уосталом, и јавност деветнаестовековне Европе означила је чин „крађе злата” као незаобилазну тачку за почетну акумулацији капитала и покретање индустријализације. Само онај ко дограби злато стиче моћ, али под условом да се одрекне љубави. Мржња, пакост и завист прате успон моћи злата, да би „клетва” која прати обожавање новца и користољубља на крају, према пророчанству у које спада и Марксова идеологија, неизоставно сатрла капитализам. Стално се призивао дан „сравњивања рачуна”, односно неизбежна револуција. Према оваквим ставовима сва човекова несрећа започела је због злоупотребе злата.

Каква је антрополошко – социолошка истина о потрагама за благом? 

Приче о закопаном благу узбуђују људску машту, покрећу похлепу и потребу обраћања „вишим силама”. Чувена је митска трава „расковник” која омогућава проналазак блага. У појединим крајевима ову нестварну биљку звали су „златица”, „вречник” или „самоотворка”. Онај ко је желео да дође до сакривеног злата морао је обавити многе магијске радње, укључујући и приношење жртве. Најчешће су то биле животиње, али се понекад дешавало да жртва буде и човек.

У изразито сиромашним друштвима социјални статус тешко се мења, осим путем разбојништва или деловањем „натприродних сила”. Из народних прича је познато да се без такве помоћи благо, посебно злато, не може наћи. Из тих разлога у екстремно пауперизованим људским заједницама приче о проналаску закопаног блага често имају срећан крај. Проналазача без икаквих препрека и великих заплета очекују богатство и потпуна људска срећа. Код богатијих друштава није тако, јер се у стицању иметка више цени упоран и исцрпљујући рад. Зато се пронађено злато обично везује за „проклетство” и представља својеврстан „неморал”. Сличне негативне ставове према пронађеном благу могу имати и сиромашна друштва која не трпе нагли економски напредак својих чланова.

Прича о благу Карађорђевића везана је, између осталог, за чачански крај. Чувар је био солунски ратник и угледан домаћин, Спасоје Дилпарић. У потрагу за благом кренули су и Немци и партизани. Шта се десило? 

Није прошло пуно времена, а Немци су већ сазнали где су четници сакрили архиву и драгоцености. Они су најпре открили два сандука код Спасоја Дилпарића, да би потом (24. новембра 1942) у Чачак дошао њихов тумач под именом Фрај, са специјалним задатком трагања за дворском архивом. За петнаест дана (8. децембра) Немци су узели још четири сандука коју били похрањени код Дилпарића. Заплена је извршена после брзог препада на његову кућу у Виљуши. Том приликом Немци су у селу убили три младића. Према сумњичењу равногораца један комуниста је окупаторске јединице упутио на кућу Дилпарића, пошто је после тортуре у затвору открио место чувања сандука. Према писаном извештају Немци су поред документације однели и многа одликовања спакована са архивом. Том приликом Спасоје Дилпарић је доспео у немачки затвор, где је утамничен заједно са другим таоцима. После изласка из затвора вратио се у своје село, где га 14. августа 1943. хватају партизани под вођством будућег народног хероја и чувеног ознаша Раденка Мандића. Дилпарић је био ратник из Првог светског рата, солунац, истакнута личност у свом крају и следбеник генерала Михаиловића. То је и био разлог што су га ухватили и одмах обесили као чин освете за убијене симпатизере комуниста. Међутим, постоји и веровање да је Раденко Мандић обесио Спасоја Дилпарића и због тога што није хтео да му ода место где је сакрио драгоцености Карађорђевића.

Шта се све налазило у сандуцима који су сакривани на простору Атенице и Виљуше и какве је све тајне Спасоје Дилпарић однео у гроб можемо само да нагађамо. Локална легенда говори да заправо нису баш сви сандуци пронађени и да трава која у облику круга расте испод дрвета на коме је Спасоје обешен има плаву боју. Породична традиција говори да је умро на вешалима пре него што је ћерци успео да каже где је сакрио благо.

А шта је са партизанима, који су, како кажу, били апсолутни морални чистунци и „несреброљубиви“ као хришћански свеци? 

Партизани су приликом ослобођења Ужица 1941. запленили велике количне новца, који је једним делом био у сребрним кованица. Укупна количина новца није тачно позната, а процене се крећу до 80 милиона динара, при чему је у сребрним кованицама било 12 милиона динара у време када се један златник од 3,23 грама на „црном тржишту” у Београду продавао за око 1.400 динара.

Партизани су после пропасти устанка у Србији папирне и сребрне паре понели с собом, али су један део сребрњака због тежине транспорта закопали на неколико локација на планини Златибор. У даљем току рата овај новац је поново откопаван, премештан, и непрестано коришћен све до половине 1943. године. Један део сребрњака покрали су сељаци, један део запленили Немци, као и четници, док су за неке друге локације сакривања заувек изгубљени подаци после погибије партизана задужених за њихово чување.

Транспорт, сакривање, крађа и трагање за сребрњацима иако представљају истинску ратну реалност испуњену драматичним и суровим догађајима, у сећањима савременика временом су постали део традиционалних прича о „изгубљеном благу”. Аскетско-мученички дискурс у коме се приказивао партизански покрет био је доминантан, али је поред главног приповедачког тока приказано много епизода и сцена који откривају пригушену људску жељу за материјалним па и монетарним богатством.

Шта је са финансирањем Југословенске војске у отаџбини? 

Проблем обезбеђења довољне количине финансијских средстава за деловање ЈВуО генерала Михаиловића значајно је утицао на ток рата и није имао само војне последице (отпор окупатору, квислинзима, сукоби са партизанима), већ се преламао и преко односа са локалним становништвом и западним завезницима, првенствено Британцима. Снаге генерала Михаиловића добијале су злато и новац путем падобранских пољишки и преко југословенског посланства у Истанбулу. Један део новца прикупљао се у самој земљи, а извесна финансијска срества Михаиловић је директно или индиректно добио од окупационе владе Милана Недића. Када су Британци у другој половини 1943. прекинули помоћ, ЈВуО се окренула неформалном облику финансирања, које се свело да систематско отимање новца, драгоцености из свих финансијских установа у окупираној Србији.             Ипак,покрет генерала Михаиловића био је најслабије опремљена и најсиромашнија војска на простору Југославије током Другог светског рата. Четници су морали да се ослањају на добровољне прилоге из земље и помоћ из иностранства која је допремана бацањем из авиона или куририма из Турске. Много новца је заплењено или покрадено. Данас су познати подаци колико је Дража добио злата, отприлике око 400 килограма, односно 55.000 златника, као и још два пута толико папирног новца свих валута. То је мала сума ако се пореди са партизанима који су само у Ужицу 1941. запленили око 80 милиона динара (трећина новца била је у сребрним динарима).             Како су Тито и дружина обезбеђивали средства неопходна за револуционарни „скок из царства нужности у царство слободе“?

Комунисти су били обилно снабдевени „пустим благом“: Совјети су између два светска рата помагали све комунистичке партије у Европи и свету. Зна се да су балканске комунистичке партије 1922. добиле милион златних рубаља, односно 200.000 златника од пет рубаља, или преко 774 килограма чистог злата. КПЈ је 1924. из Москве добила 750.000 златних рубаља. Исплате су понекад смањиване, па и обустављане, чиме се дисциплиновало руководство КПЈ и стварала подложност СССР-у. Стаљин је 19. маја 1944. југословенским комунистима одобрио зајам на 10 милиона долара, од чега је само два милиона исплаћено у папиру, док је остатак суме био чисто злато.

Наравно, митолошка свест, коју су комунисти после рата подгревали легендама, везала се за благо четника, као главних „негативаца“ грађанског сукоба. Током Другог светског рата настале су легенде о великом „четничком злату” које су снаге генерала Михаиловића (ЈВуО) добијале од западних савезника (Велике Британије и САД). Настао је нови мит који се наслањао на старије матрице, при чему је таквим начину размишљања био склон и највиши државни врх социјалистичке Југославије (Јосип Броз Тито и Александар Ранковић), који је 1965. у Овчарско-кабларској клисури неуспешно трагао за закопаним „четничким благом”.  Уверење да су четници ипак успели да велике количине драгоцености (злата, дијаманата и осталог драгог камења) ипак сакрију на ширем простору Равне горе живо је и данас, а трагачи за „изгубљеним благом” редовно обилазе простор од Сувобора до Овчара.

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ШИРА ВЕРЗИЈА ИНТЕРВЈУА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“ 13. МАЈА 2022. ГОДИНЕ