Када уђете на Косово и Метохију и кренете путем према Лепосавићу и Косовској Митровици, приметићете да је пут искићен српским заставама које стоје скоро на свакој бандери. То је уобичајен призор, није био уприличен због посете српског председника Александра Вучића.

Његова посета Косову и Метохији дошла је у веома тешком тренутку — пре неколико дана убијен је Оливер Ивановић. Над Косовску Митровицу надвила се чудна атмосфера и тешко ју је описати. Није то само туга за Оливером Ивановићем, није то само страх од неизвесне будућности. Над град се надвио мук испуњен тешким размишљањем.

Тишина која влада толика је да готово може да се чује бат корака. Људи између себе говоре тихо и скоро да нема осмеха на њиховим лицима. У разговор са непознатима нико не улази радо. Поготово када се представите као новинар. Ствар олакшава то што радите за Спутњик. Људи проговоре, али ипак без помињања имена.

„Оливер ти је био шмекерчина. Мацан. Три језика, три факултета. Спортиста. Са свима је могао и умео лепо. Ни на кога није викао, увек је био насмејан. Чак и када је био у затвору. Интелектуалац. Жене су га волеле. Превазишао је он овај град још одавно, али волео га је, није могао без њега. Превазишао је он и Србију, и Београд му је био мали, колики је то човек био“, каже нам младић у центру града.

Сада Оливера Ивановића више нема. Иако је Ивановић на последњим изборима добио свега око 10 одсто гласова, волели су га и ценили, као човека, пријатеља, комшију… Косовска Митровица испратила га је на београдско Ново гробље у потпуном муку, који још траје и који је и дочекао српског председника Александра Вучића.

Вучићева посета имала је двојаку улогу — разговарати са политичким вођама косовских Срба и разговарати са грађанима. Први састанак обављен је у Косовској Митровици, други у Лапљем Селу. Порука би требало да буде да Срби са КиМ нису сами, да држава Србија стоји иза њих, подржава их и да ће учинити све да они воде живот безбедних и слободних грађана.

Тако барем кажу они окупљени у Лапљем Селу, које се налази на око 500 метара од последњег тржног центра на излазу из Приштине.

„Морамо да се удружимо. Дошао сам из Гораждевца да предложим председнику да Србија подржи да се Срби из Метохије организују у Национално веће Метохије. Оно би окупило све нас који живимо доле, али и оне који живе другде“, каже један од њих.

Стоматолог из Косовске Каменице предлаже да забрана запошљавања у јавном сектору престане да важи на КиМ; у супротном, каже, здравствени центар Гњилане, у коме је запослен, ускоро више неће моћи да функционише, јер годинама није запослио лекаре.

На састанку у Лапљем Селу чуо се низ предлога и примедаба на рачун функционисања српских државних органа на КиМ, што показује да и у енклавама има људи који ситуацију на КиМ дубоко промишљају и желе да помогну својим знањем и искуством.

Међутим, можда је највише било оних који су дошли да траже правду или посао за себе или чланове својих породица. Јер, ако живите у некој од енклава, а не радите у јавном сектору, једино што вам остаје је да се бавите пољопривредом и од тога преживљавате. Ако немате земљу, онда сте социјални случај који се од других социјалних случајева широм Србије разликује по томе што вам је и живот угрожен.

Порука Вучићеве посете је јасна, међутим, оно што се види из дискусије окупљених у Лапљем Селу је да они већ две деценије живе у условима недостојним човека, а да њихова матична држава није установила систем подршке. Систем јасан, транспарентан и праведан, систем који не фаворизује никога и сеже до свакога.

Тешко је, готово немогуће објаснити речима како изгледа свакодневни живот у Гораждевцу, селу у Метохији, окруженом агресивним албанским заједницама. Међутим, да ли је српска држава учинила све што је у њеној моћи да тим људима олакша животе?

То што је већина окупљених у Лапљем Селу дошла да од председника државе тражи помоћ при запошљавању или правду знак је да на КиМ мало шта ефикасно функционише када су у питању српске заједнице.

Стога, ако држава жели да сачува српско становништво у јужној покрајини и ако јој је стало да спречи масовно исељавање преосталих Срба са Космета, она мора да установи механизам помоћи, прецизан, јасан и јаван.

Оно што је добро јесте што је уопште почео некакав разговор — у Косовској Митровици разговарали су политичари, без обзира на политичко опредељење. У Лапљем Селу окупили су се грађани из енклава.

То може да означи добар почетак за размену мишљења и искустава, јер се политички сукоб досад схватао као беспоштедна борба. Српски политичари са КиМ сада су показали висок ниво политичке зрелости, када су сели за исти сто са председником Србије како би се објаснили и покушали да се договоре.

Друго, сусрети људи који живе у енклавама могу да послуже за размену искустава у заједничкој борби за опстанак.