25.05.2023. - 15:34
Владика Николај Велимировић (Извор: Mитрополија црногорско-приморска)
Човек кога је Јустин Поповић назвао највећим Србином после Светог Саве појавио се у великој кризи духа српског народа и у времену с почетка 20. века духовним и световним подвизима завредео титулу свеца. Мошти Светог владике Николаја Велимировића које почивају у манастиру Лелић код Ваљева, данас су на челу Спасовданске литије у Београду.
Пре појаве Николаја Велимировића добар део српске интелигенције се, како је то говорио чувени новинар и дипломата Милан Јовановић Стојимировић, стидео да јавно каже како верује у Бога. После трага који је владика оставио за собом у српском народу и порукама које је годинама слао српској јавности, многи до учењака су пронашли храбрости и смелости да признају како наука и вера ипак иду руку под руку.
Сам Николај био је врло образован, а након успешног студирања на београдском богословском факултету бива изабран од стране Цркве и полази на даље школовање у Немачкој, Енглеској, Швајцарској и Русији. Студије у Берну крунисао је докторатом из теологије, а годину дана након тога почео је са припремом доктората из филозофије који је у Женеви, на француском, и одбранио.
Уз то што је био образован и узоран човек Цркве, био је велики родољуб, а свом роду је служио и током Првог и током Другог светског рата.
Владика Николај је учинио велико чудо у Првом светском рату. Био је један од кључних људи који су 1915. године Енглезима и Американцима објаснили разлоге српске борбе, а један амерички званичник га је том приликом назвао „трећом српском армијом“. Он је уз све друге ствари које је чинио скупљао и велики број доровољаца који су отишли на Солунски фронт да се боре за слободу, говори за Спутњик православни публициста Владимир Димитријевић.
Сусрет са америчким председником
Владика Николај био је и човек од поверења Николе Пашића, захваљујући којем за време Великог рата одлази у Лондон у циљу агитовања и прикупљања помоћи за ратом захваћену земљу. Из истог разлога ће се 1915. обрести и у Америци, где га прима на разговор амерички председник Ворен Хардинг. И данас би се такав сусрет сматрао историјским, поготово имајући у виду да је владика представљао православни народ једне мале земље.
Отварање сиротишта, подизање манастира
Димитријевић држи владику Николаја за непроцењиву фигуру у смислу међународне сарадње и дипломатије, а наводи га и као некога ко је имао велики утицај на Западу. Ипак, као најважније владикино деловање, Димитријевић истиче његов рад након завршетка Великог рата, када је служио као епископ у Охриду, Битољу и Жичи. Он каже да су захваљујући Николају читави крајеви препорођени, да је створен читав низ манастира попуњених монаштвом и да су од Битоља па до Краљева и Чачка ницала многа сиротишта за децу без старања, којих је након рата било много, као и хранилишта за децу из сиромашних породица.
Читаве породице су се монашиле под утицајем Владике Николаја, попут породице Ћировић из села Годачица крај Груже. Отац, мајка, два брата и две сестре су се замонашили, основавши манастир на свом имању.
Само је у жичкој епархији обновио све овчарско-кабларске манастире од 1935. до 1941. године, подигао је и низ нових манастира, обновио Жичу и учинио да многе породице дају читав низ монаха и свештеника. Село Риђевштица у близини Александровачке Жупе дало је преко 60 свештених и монашких лица, а село Гојна Гора код Чачка дало је 17 монаха и монахиња, говори Димитријевић.
Други светски рат и заточење у логору
Са једне стране благоглагољиви црквењак, а са друге стране озбиљан политички чинилац, владика Николај био је све само не једнострана личност. Димитријевић објашњава да је, као аутор преко 12 хиљада страница најразноврснијих текстова, књига, духовних и моралних поука, владика Николај Велимировић називан и Новим Јованом Златоустим, док га је Свети Јован Шангајски звао Новим Григоријем Богословом.
Са друге стране, значајна је била и његова улога 27. марта 1941. године када су, како прича наш саговорник, „Срби устали против нацизма“. Из овог разлога је владика и био под немачком стражом од 1941. па све до 1945. године, а извесно време провео је и са патријархом српским Гаврилом у немачком логору Дахау, након којег се суочио са другом врстом заточења. По завршетку Другог рата, у Србији више није било места за Николаја Велимировића.
После Другог светског рата владика Николај је остао у Америци да се бори против безбожништва у својој земљи и да сведочи своме народу. Све време је проповедао и писао молитвене песме, чинио чуда. Забележена су чуда његове марамице коју је послао из Америке оцу Рафаилу из манастира Никоље који је уз читање молитви стављао марамицу људима на оболела места, због чега су се многобројна чуда десила.
Свети Дека
Николај је још за живота сматран за светога човека, а звали су га Свети Деда, Свети Дека, Деда Владика… Он сам је свој народ подучавао поукама које је врло често стављао у песме.
Овај велики човек светосавског и косовког завета, који је иза себе оставио толико великих и дивних дела, прави је пример истинске љубави према Богу и роду и због тога његове мошти представљају велику утеху свим верницима у овој несрећној ситуацији у којој смо, закључује Димитријевић.
Владика Николај упокојио се 1956. године и сахрањен је у Либертвилу, Америци. Тамо су његове мошти почивале све до 1991. када су пренете у владикину задужбину, у село Лелић, у храм који је он подигао на свом имању. Његове мошти, уз мошти Светог оца Јустина, представљају велико седиште поклоничких путовања православних Срба из читавог света.
